Историја једног француског сељака

114

"страшно дувао; киша је пљаштлиа ка из кабла. С капа нам се цедила вода за врат. Било је ладно, ветар нас је пробијао као пушка. Глибали смо по блату до колена. Изморили смо се, озебли и окисли као мишеви....

Пред зору доспемо до једнога сеоца. Ту се мало зауставимо и навалимо онако гладни по селу, као гу'сенице кад наиђу на младо дрво. Ту смо добили леба и по мало друге ране; ко није лепо хтео дати, бога ми му је узимато силом. За два сата свршимо ту све, па се после опет кренемо даље. А сељаци и жене ударе у кукњаву. Викали су и жалили се по њински, по немачки. А и јесте им било ло јада. Не могу се опоравити ни за двадесет година, што смо их еад разорили и упропастили. Шта ћемо им, ми емо их жалили, али шта ћемо, кад је њин немачки цар подигао војску на нас, а они морају да оставају и да преносе сваке несреће. Тако су исто и немачки сељаци штетили наше сељаке. Тако у рату, браће, увек бива. ј

Од Ландау до Спира није било више од десет сати ода. Око подне стигнемо до Спира. Погледамо — варош велика, наоколо заграђена тврдим бедемима и свуд редом понамештени топови. Око вароши свуд су биле баште и ограде. По шушњарима и џбуновима били су се посакривали Немци и тако су нас чекали. А ми идемо право у варош, и пушке носимо на раменима. На једанпут зададе се од вароши бео дим, а у диму сену пламен, а на нас се осу киша од танадии картеча. Кад потреви по неко од великих ђулади, а оно свали по десетину људи и више; тек се поваљају као млада трава кад је подвати оштра коса вештога косача. Како кога давати, онако га и осакати.