Историја једног француског сељака

118

гледали где силество Немаца улазе у нашу земљу. Истина, много их је ушло, али их јемало изашло, Многи су оставили своје кости по нашим ритовима, по луговима, путовима и дубравама. Онда се код нас говорило, да је ђенерал Димурије много погрешио што је пустио Немце да умакну из наше земље. Кад су нам пали шака, требало је да им покажемо како се плаћа кисело кад се оће да гази туђа елобода. После се прочује да су Немци поткупили ђенерала Димурија. У то време већ смо били и Вандејце мало прихирили, и господу смо причвриљили, Немци су и сами побегли од нас, значи добро је; наши послови почињу добро ићи.

На један пут опет изађе наредба да се крећемо. Кише су биле престале, али је време било влажно, магловито и ладно. Ломили смо се тако по шумама, горама и пољима, прелазили смо села и градове.... Ја идем тако па тек нешто мислим: „Гле како онај гради кућу, овај ради поље, ограђује и засева; а од један пут тек нагрну војници; попалекуће, погазе поља, поробе народ, отерају овце јаловице, покољу волове из јарма, поотимљу коње убојите. За што се мучио и мучи овај народ 2! Нема станка ни ноћу ни дању, а од један пут нагрне напаст, нагрну солдати и све збришу. Да! зло је то велико — рат. Но ђенерали и официри не мисле тако; шта се њих тичу јади сељачки. Дај ти њима само велике плате и повишавај их у чину, па онда глај си посла... Ишли смо тако, ишли, док не дођемо до велике вароши Мајнца. Овај је град био много тврђи но Спир, а иопрема му је била боља. Ми добијемо наредбу да морамо освојити овај град. Кад смо погледали боље на оне грдне зидине, сви смо мислили: „Ово не ће