Историја једног француског сељака

180

је цар крив. На један пут, баш око половине зиме, дође нам нарочито гласоноша и јави да су нашег цара осудили на смрт; а после три дана ето ти нам опет весника и рече, да је над њим и пресуда извршена. Лепо су га, вели, извели на пијацу па му пред пелим светом главу одсекли. Тако му и треба; сваком по заслузи. Нека сви цареви ово добро утуве! Нека знаду да је народ — сила, да он, само ако оће, све учинити може, и да је малко постарији него еви цареви и господа на свету! Народ, истина, дуго и дуго трпљиво сноси; али бога ми ако се преврши мера, онда цареви и господа нека савију шипке, на нека беже куда их ноге носе и очи воде. Народ ће тада сам да раскршта рачуне са своји непријатељима, а суд његов ма какав да је — праведан је.

Одма после тога из свију окружија полете благодарности нашим депутирцима. То значи да је народ био у највећој невољи и да му највећи непријатељ нико други није био но баш главом сам цар, па за то је и благодарио депутирцима што га је опростио те беде. Сад и господа нису већ имала ни за кога да се заклањају, па су морали и пропасти, и тако ти код нас ама од тога часа народ узе сам са собом да управља преко својих изабраних повереника.

Х..

Већ скоро и зима прође, а ми све седимо у Мајнцу. Са свију страна су нам доносили леб, секо, сламу, праха, пушака и ђулади. На реци лепо направимо воденице. Брашна емо имали доста, али смо непрестано засипали воденице нек мељу, знаш нек се нађе, у нужди не требало, и тако смо непрестано чекали не ће ли Немци на нас навалити. Баш у то