Историја једног француског сељака

208

после тога врати и деда Шовељ. „Зло стоје ствари — говорио би нам Шовељ, тако у вече, кад се искупе комшије да мало поседимо. — Види се, да народ оће да одане, да се одмори, али за одмор још је рано. Још нису поцркала сва господа, а она то само и чекају да се народ мало умири, да њих смете с ума, па ће се они већ постарати, да се полако опет увуку на своја стара места, да се опет попну на врат јадном народу, па да потерају као што су научили, Невоља је још и то, што је народ изгубио Робеспијера и Дантона. Па још и ово да вам кажем, браћо, сељаци су опет штогод — штогод добили; многи су покуповали земљу, придобили мало права; како тако, тек бар су се нешто вајдили, али радници по варошима остали су ка су и били; ништа нема што су бајаги себи олакшали. А знате како су и они проливали своју крв за народну слободуг! Сад су, видите, естали опет без ништа. Они и сад онако псто, као и пре, морају да диринџе за своје газде: да раде најтеже послове за ниску плату. Газде теку са грбаче својих слугу — радника, зидају камене конаке, облаче се као кнежеви у свилу и кадиву; њине жене само седе па извољевају шта ће где потрошити; шта, ће маснија и боље провукати и како ће се лешше оденути, а радници, који им све то спремају, иду поцепани и боси, гладују и мрзну се, трпе свачије натресање и заповедање.... Е, нема то тако! Кад су сељаци заједно са варошким радницима трпили сваку невољу, док су се били са господом, онда, ако су какво право добили, треба заједно да га уживају. Као год што су сељаци одузели од епаија и манастира земљу, па је поделили међу собом, тако исто треба да одузму и све вабрике и радионице од појединих