Историја једног француског сељака

28

ома и њега посади за совру. Отац Кристивор био је диван човечић, није он био као други попови. Није он, богме, никад седио скрштених руку, није живео на рачун своји парохијана, све је брате он сам себи зарађивао, увек се за друге бринуо. Он је сам отворио школу, па је у њој зими учио сељачку децу. Кум је као душу волео тога оца Кристивора за његову простоту и чисто срце. „Вере ми, брате, кад би ти узео у школу ово моје дете учинио би севап!“ рече за ручком кум и показа свештенику прстом на ме. А ја од радости све подигравам. Давно и давно жудио сам ја за књигом. „Још мало, не бој се, па ћеш требати већ да отвориш школу. Пољски су радови готово већ евршени. Деца ће већ моћи да иду у школу“. „Брзо ће, брзо, брат Иване!“ рече свештеник, па ме онда дозва себи. „Како ти је име, банег“ упита ме он, а руком ме милује по глави. „Мијаило“, велим ја. „Е, Мијаило, ти дођи мени у школу. Ја што год више деце имам, то ми је све милије!“ „Красан ли си ти човек, оче Кристиворе!“ вели попи Шовељ. „ЕЈ, кад би сви попови били као ти, онда би ми друкчије цветали !“ Кум наточи у чашу вина па устаде и наздрави : „ово за здравље вашега честитога поџе.“ Кад изнесоше на совру кромпире, отац Кристивор стаде запиткивати кума, шта је то и од куд им то. Кум му каже да је то „кромпир“ и даје на четврт дана ораће земље нашао педесет котарица. Кромпир беше леп и сладак, сипље се као леб.

После ручка сви одемо у башту. „Е, брате Иване, вели отац Кристивор — тим Шовељ много сте више добра учинили нашем крају но сва господа, трговци и калуђери! Погледајте, брате, сиротиња може у нужди да се рани самим овим кромпиром.... Дај и мени