Историја једног француског сељака

35

Вала, ни зашто друго но да нас после још горе варају и да ударају још веће данке и порезе.... Е, јесу гадови! Ни на ум им не пада, да би без нас сељака морали полипсати од глади. Та ми њих и ранимо, и одевамо, и појимо, и паре им дајемо. Наша деца иду, те их по три, четири године служе као солдати. Наше се њиве упарложиле, а наша деца у војсци, чувај господу!....“

Кум тако по некад слуша, слуша, па тек кад се развиче: „Ама, триста му мука, докле ћемо ми тако трпитиг! Зар то тако треба да буде2 Ја мислим: ко паре у касу даје, он баш треба све и да зна, куда иде свака парица, а не овако, ми дајемо, а оно бог свети зна куда то све одлази.... Никако не можеш навашати!“ — „Е, богме, тако је то!“ вели деда Шовељ, „да ту нема никакве правде, то се већ види, али од кукања и псовања, брате Иво, нема ту никакве вајде. Треба ту један пут ми да се опаметимо, па кад нас окупе: „дај, дај!“ а ти му се унеси, унеси у очи, па кад га звизнеш, нека му сену светлаци пред очима, све му зубе у грло саспи. Нека рекне: „6, немам среће“. А и шкембасте каишаре требало би утући у главу као змију — људождери погани. "Све њих ђутуре треба у једну врећу, па у воду... пљус. Али ту треба да скоче сви, а не само један, па да после њега самога гдегод упљескају. Ето, тако кад би учинили онда би лакнуло и сељацима и занапијама, бар би онда за се радили... Тако је, богме, кад господа иду народу о глави, онда ће, вала, и он да се прорачуна с њима, још како ће да се прорачуна!.... Искијаће господа млеко мајчино, каза ће кад су мајку за сису ујели!....“

Тако је нас, браћо, Шовељ учио. Да му даш, брате,

3%