Историја једног француског сељака

37

брајко ништа. Од својих комшија и сељака нема шта, да краде, а у трговаца и господе конаци све камени, зидови дебели, ограде високе, а пашчад зла. Ето тако, кад погледаш, а оно највећи лопови баш уз цара седе. Они кад украду, баш украду: цела земља јаукне!....“ „Море газда, по богу, шта то ти говориш2...“ вели престрављени Валеша, та уз цара, болан, седе све књажеви, ђенерали, и већ што има највеће господе то је све тамо. Све су то госе, море! зар ће они још крастиг!...“ „Е онда како ти велиш мора да смо и ја и ти касу покрали“, осече се кум. „СО тога су они тако и богати, мој брајко, што краду, те још како краду. Кад би мање крали, мање би и имали, а не као сад. Тако је то, рођаче мој! Промућни ти главом па само ово помисли: кад оћеш што да украдеш ти треба да се прво привучеш до тамо. За пб сата даљине не можеш руком доватити! А ко код касе седи, ко с касом росполажег — Све господа. А кад су тамо господа, онда господа и краду!... Или ваљда мислиш то њине слуге крадуг Узми што не ћеш! Кад слуга украде само рубљу, море истера ћему наврх главе. Протераће га кроз иглене уши! А прави богати лопов „ој... ој... исклизи ти из руке као чиков. Ништа му не можеш... .“

Кум што рече вала баш је погодио. До тог земана сељаци су само плаћали, а куд то идег то нико није знао. Њима су говорила господа: „плаћајте ви, а не мојте се бринути нашто се ваше паре троше. Ви треба да слушате а не да диваните и да мудрујете. да што смо ми господа, но да се парама располажемо и да рачун водимог Кад вам ми поднесемо: оволико „приход“, а оволико „расход“, а ви платите па ћутите,“ Е сад дед, нека господа и одговарају. Нема, ту вр-