Историја једног француског сељака

41

апсу. А он има, јадан брајко, шесторо нејаке деце, једно другом воде додати не може. Ето куд вам ти ја био, ишао архијереју да га молим за овога јадника. Умолићу га камена! Једва ме пустише да изађем шред њега! А у његовом конаку, мој брајко, све свила и кадива, све контраве са златним ћерчивима ! Са мном су била још два свештеника из села. Од ранога јутра, па све до мркле ноћи, чекали смо пред његовим вратима! никако неће да нас пусти. А оне несрећне слуге нешто нам се једнако смеју. Док увече тек ето ти где изађе некака суклинџа, сва у црвеном руву, па вели: „дођите после недељу дана, а вад архијереј не може да вас прими“. Говори нам то, а и сам се на глас смеје.... еј пусти церић.... Лепо хтедох да излудим....

Ту ти шчепа отац Кристивор своју дебелу батину, па је преломи ка свећу. А лице му у тај ма изгледаше страота божија.

рА што му ниси заврнуо шијуг“ упита га кум. „Море нисам хтео да и друге у беду уваљујем“ одговори отац Кристивор, па онда ућута. Кума му Катарина донесе да мало поједе. Он онако мало с ногу довати, па онда, браћо, тако нам нешто изговори, што никад заборавити не ћу.

„Правда, правосуђе, рече он, свуд се ногама газе, Народ ради, а сви други само излежавају. Голаћски син брани господу, он за њих меће главу у торбу кад иде на војску, син сиротињски иде те вара и лаже свет: као да јесве оно добро што господа оће. Јес, браћо. Ево узмите, ако оћете, мене. Ја учим свет да треба да поштује господске чинове, богаташко богатство, па чаки њина безакоња и насиља. Еј, туго моја! Неерећни сам поп, вајни учитељ народа, па