Историјски преглед српске штампе 1791—1911.

16

све тешкоће које је требало савлађивати. Они намеравају да прошире програм листа: „ми ћемо се неумитно трудити да све оно у њима [у страним листовима] узимамо што би читатељу како состојаније времена садашњега представило, тако о науках и благосостојанију художества поњатија дало, што би га развеселило и тако разним начином весело пробавити помогло“. Уредници, „рода сербског нижајше слуге“, изјављују да садашњи број претплатника је тако мален да њиме не могу ни издавачке трошкове да покрију, и зато моле све Србе „који код Рода што значе и важе, сви да се потруде предпријатију нашему рукупомошт бити, и тако издјејствовати да се новине сербске за во вјек издавати узмогу“. Ако лист није успео да траје „за во вјек“, трајао је до 1822, а то за оно доба и за ондашње културне прилике српске није било мала ствар.

Новине Сербске уређивали су заједно Димитрије Давидовић и Димитрије Фрушић до 23 маја 1817. Фрушић, који је положио докторат медецине, као лекар напустио је Беч, и тада је уређивање прешло на самога Давидовића. У лето 1817, за једно кратко време, заступао је Давидовића у уређивању Вук Караџић. Давидовић је остао уредник листу готово до краја његова изилажења, до почетка новембра 1821 године.

Иначе, тип листа се слабо мењао. У току 1814 Новине Сербске биле су препуне вести о ратовима Коалиције противу Наполеона, а 1815 писале су о Конгресу у Бечу, о његовим одлукама које су мењале карту Европе, давале су географске и етнографске описе земаља чија судба том приликом се променила, говориле о повратку Наполеона са Елбе, о његовој стодневној владавини, и о његовом заточењу на острву Св. Јелене. О стварима које су се нарочито тицале Срба у Угарској, 0 новом устанку у Србији 1815, било је мало говора, и то у кратким и узгредним белешкама и ако се Давидовић, као добар Србин, живо бавио догађајима у Србији, и 1815 помагао посланицима Србије који су дошли у Беч да код делегата на Конгресу учине нешто за своју земљу.