Историјски преглед српске штампе 1791—1911.

почела организовати у западноме смислу, неодложно захтевале један званичан орган, он је најзад дао пристанак. 1832 године штампао је администратор Државне Штампарије „Пробу Новина Србских“. Али пре но што је лист почео стално штампати, Кнез је установио цензуру, неку врсту закона о штампи, Основанија бо којима Ккњажжевско-србска Канцеларија у Србији Књиге цензурира. По тој уредби, која је издана у Београду 22 децембра 1832, не смеју се у Србији штампати књиге у којима има „хуле против божества“ и „вероисповеданија христијанског“, у којима су „мисли соблазнителне благонравију“ или „против правитељства србског и његових членова“, „мисли против правитељства страних и њених чиновника“, „пристрасна ружења и грђења личности, чије му драго, у књигама или рецензијама књига“. Исто тако у Србији се не смеју штампати књиге „са писменима љ, Њ, |, по ортографији познатога списатеља Вука Стефановића Караџића“, као и све друге књиге „које би написане биле без малог и великог јера и без-писмена јери“.

Пошто је штампарија из Крагујевца враћена у Београд, 5 јануара 1834 године, „с височајшим дозволенијем правитељства“, изишао је 1 број Новина Србских, под уредништвом „секретара Књажеске Канцеларије“ Димитрија Давидовића. Покретање листа била је у првом реду заслуга Давидовића, и он је београдском листу дао наслов свога ранијег бечког листа, исто онако као што је у Србији продужио издавати свој бечки алманах Забавник.

У „објавленију“, које је изашло од стране издавача „Књажеске Србске Печатње Књига“, у крупним потезима обележен је програм листа. Новине Србске ће доносити „1) вести политическе, како из Сербије, тако и из свију части земље; 2) указе књажеске и правитељствене; 3)-вести књижевне и вообшче све предмете који би к ползи и употребљенију, забави и увесељенију рода србског служити могле“. Новине су изилазиле један пут недељно, суботом, на једном табаку средње