Историјски преглед српске штампе 1791—1911.

62

бералних листова: Јединство, које је престало 1873; Правда, „лист за политику, економију и право“, коју је 1872 почео издавати Урош Кнежевић, и која је у свом програмном чланку писала. „Не можемо ли казати што мислимо, нећемо ни оно што не мислимо“; Исток Аксентија Мијатовића, кренут 1871 у Вршцу, који је од 1872 пренесен у Београд и ту изилазио до 1881 године; Будућност, најглавнији либерални орган тога времена, кренута место Лравде 1873, којој је 1874 био власник Љубомир Каљевић, а уредник Урош Кнежевић, и која је изилазила до 1875 године; добро и књижевно уређивано Време Мите Ракића, 1874, које је, без одређене политичке боје, са неуредних 850 претплатника, изилазило свега два месеца.

Почетком седамдесетих година јављају се у Србији и први покрајински листови. Још 1866 намеравао је Стеван Влад. Каћански, тада професор у гимназији, да у Крагујевцу крене један политички лист. Но први провинцијски лист у Србији јавио се у малом али усталачком Свилајнцу. Ту је 1871 године свештеник Јован Шарић кренуо Ресавског Поштоношу, који је изилазио два пута месечно, и који се прве године свога излажења штампао у Панчеву, а 1872 у Београду. 1873 кренута је у Крагујевцу /авностш, а за њом. цео један низ радикалних листова, о чему ће доцније бити речи. 1875 штампан је у Крагујевцу Збор, „лист за политику, економију и науку“, којем је уредник био Лазар Комарчић; 1875 у Пожаревцу је био лист Браничево, убрзо замењен исто тако кратковременим Новим Браничевом. Смедерево је у току 1875 имало два исто тако ефемерна листа: сатиричан лист Фењер и радикално-социјалистичку Народну Вољу, коју је полиција убрзо угушила.

Шездесете године у српској штампи обележене су појавом и моралним успехом либералних органа, у првом реду Заставе у Новом Саду и Србије у Београду. Седамдесете године у српској штампи имају за карактеристику појаву и моралан успех демократских, социјалистичкорадикалних листова, у првом реду Раденика у Београду и