Историјски преглед српске штампе 1791—1911.

70

зависни и ванстраначки листови нису могли дуже опстати, покрајински листови исто тако нису могли ухватити корена. :

Једна сатирична песма Војислава Илића казује ту страст људи осамдесетих година за политичку штампу и страначке полемике. Песма носи наслов Србин у Рају, и гласи:

Умре један Србин, не зна се од чега, Али Господ прими у наслеђе њега,

И рече му Господ: „о љубезни сине! Доспео си, ево, у рајске висине.

„Ево овде има блага свакојака,

И учених људи, и добрих јунака

Нек' те, дакле, брига и туга не гуши,

Но слободно ишти што ти драго души“.

А Србин ће њему: „О, Господе јаки!

Ја бих жељно иско новина ма каки“,

У којима пише шта ли доле раде, Какве нове сплетке пред изборе градег“

Окрете се Господ анђелима редом,

И затресе тужно својом главом седом: „Подајте му, — рече, — а шта друго знамог Та то један Србин и разуме само !“.

У току осамдесетих година кренуто је неколико важнијих органа српске јавности: радикални орган Одјећ у Београду 1884, либерални орган Бранић у Новом Саду 1885, патриотски лист Стевана Влад. Каћанског Велика Србија у Београду (1888—1892). Важно је да се српска штампа тада почела и територијално ширити, и да су тада кренути српски листови и тамо где их дотле није било. 1880 године Саво Бјелановић, вођ српског народа у Далмацији, покренуо је у Задру Српски Глас, „гласило за српске интересе на Приморју“, ради „одбијања нападаја и обране Српства у опште, а особито на Приморју“; 1884, Павле Јовановић покренуо је у Загребу Србобран, чије име казује сав програм, ударивши тиме темељ независној политичкој и културној делатности Срба у Хрватској и Славонији.