Источник

Бр. 17

ИСТОЧНИК

Стр. 271

под скупе новде дјевојака; за богумрско гатање и врачање, изложпвши тачно, како из тога могу да произиђу хрђаве и штетие пошљедице по народ и његов подмладак и да све то само, код дивљих и непросвијећених народа може бити и да је то само њима својствено. О свему овоме народ је помњиво и благодарно слушао за знак тврдог убјеђења да ће послушати глас пастира свог. И Бог ће дати те ће Његова посјета, Његов рад и ЕВегова ријеч заиста уродити плодом хришћанског напретка. Овамошњи је народ заиста са истинатом искреношћу примио, и пропратио Архијереја свог, држећи се оног: „Блдгомокжн грАДћСИ Кк ИЛ1А ГОШОДН^." Т. Поп Златокос. (Наставиће ое.) Р а з н о. Римско-католичка каноиизација светих. У садашње вријеме готови се канонизација Јована Гама, сукмарскога епископа у Мацарској, умрлога прије 40 година, па с тога је интересантно знати, како бива та канонизација. — Дјело канонизације тога почившега епископа почето је 16. новембра 1896. у цркви манастирској у Сукмару, гдје су свједоци били приведени заклетви. Комисија под иредсједништвом епископа. Јулија Меслени у 54 засједања преслушала је 29 свједока, међу њима 14 духовних лица, 12 мирских и 3 жене. Записи исказа свједока (350 листа), копирају се, а те копије буду послане у Рим к кардиналу, Камилу Мазели, префекту конгрегације обреда, који се нарочито бави канонизацијом светих. Када савјетници (сопзиНагогез) конгрегације објаве, да се на основу прегледанпх писама може почети у Риму апостолски процес канонизације (ргосеввив ароз(:оНси8) раб Божији добива титулу „преподобни" (уепегаБЈПз), о чем папа издаје декрет, у ком се објављује, да је преподобни раб Божији у вишем степену храние добродјетељи богословске: вјеру, надежду, Ђубав к Богу и ближњему и остале добродјетељи: мудрост, справедљивост, умјереност и т. д. Послије тога буде већ дозвољено растурати образ „преподобнаго раба Божија", но на том образу несмије бити сјаја, који на иконама вјенчава главе светих. Дозвољено је такођер раздавати одијело и друге ствари блаженаго, као реликви. У току римскога процеса конгрегација изашаље на мјесто, гдје почивају мошти вјернога раба Божја два члана, који у присуству љечника и неколико свједока открију гроб и напишу протокол о том, шга су видјели и примијетили. Гроб се за тијем изнова затвори, протокол потпише те они, који присуствују присегом се обвежу, да ће све. што су видјели у току апостолскога процеса сачувати у тајности. („Лис."). Жидови у Китају. Жидови живе у Китају од незапамћепих времена. Судећи по томе што су о њима писали неки путници, а особито мисионери, историја китајских Жидова је врло занимљива. Тврђење о том, да су први жидовски досељеници из Јудеје у Китај налазили се у Китају још за времена првог Јерусалимског храма, види се из једнога мјесга, гдје прор. Исаија говори о „Спнезима", великом народу, који живи на далеком истоку, под тијем именом већина учењака сматрају Китајце. Даље се нримјећује, што се у једном китајском рукопису из П. вијека прије Христа, говори о 11оју, потопу, о Авраму, Мојсеју, Јосифу и његовој браћи, — из чега шљедује, да се из Јудеје у то вријеме путовало у Китај,