Источник

Стр. 274

Бр. 18

опријатељити с препорођеним западним духом. Ми се тјешимо. Налик смо западиим дарвинистима, који мишљаху да могу пред народом сакрити своју науку. ВЕ>има то није погало за руком. И наша утјеха слаба је. Из 1-осподских кућа нрелази невјернца и у сељачке колибе или зар није тако ?! Камо среће, да није! Но кад знамо, како је дапас лако нашем човјеку огријешити своју душу, кад знамо, какви су нам они, који ходаше по свијету, било тражећи посла, било с пушком о рамену, кад знамо, да слуга од свог господара прима господске назоре и даље их растурује, кад познајемо свој народ, — а ми свештеници морали би га најбоље познати — онда нам се лако увјерити, да нам се утјеха слаба. Западни гост продире у сељачке колибе! Ми постајемо колонија западнога духа и живота. Он осваја поље напшх мисли, наших обичаја, нашег рада, нагаег живота. Он осваја по мало нашу кућу, школу, А видимо, да му и државе —■ да д' с вољом илн против своје воље, не тиче нас се — своје капије отварају." Таквим примјером предњаче народу неки из интелигенције, а ко може рећи, да злочест примјер не квари добре обичаје. Скети апостол Павле вели: „Не знате ли, да мало квасца све тпјесто укисјели, а зли разговори кваре добре обичаје." Како ће паш сељак ревно и радосно полазити цркву своју, како да уредно и према проиису цркве своје пости, исповиједа се и причешћује, кад у интелигенције своје не види тога, или ако и види, што је ређе, бива то само неким случајем. Такви људи — како је један пријатељ цркве згодно примјетио —- желећи задобити титулу образованог човјека, сматрају јавно богослужење и обреде црквене за мртву, празну, сувишну навнку и зато веле: „Црква је за сиромашан непросвијећен народ. Добро је нама у лову или у судници, за писаћим столом или за тезгом." Горко је то искуство и многи су већ о томе писали. У једном нашем богословском листу нашли смо оваку тужаљку: „Не жалимо се на оне, који не знају, но на оне. који би хтјели, да крај владике сједе, на наше варошане. Жалимо се на њих, што се, као паметнији не сјете, да смо рано почели остављати своју богомољу, која кас је чувала кроз вијекове јада и чемера, кроз вијекове искушења, те не постасмо одроди, не постасмо издајице вјере ирађедовсве и имена свог. Наши трговци, механџије, па и већим дијелом занатлије, прије божје службе отварају своје дућане и механе, те очекују своје муштерије.... Сељак би наш наглио у цркву, али кад види, да „не бије гром" варошанина и он се од ње одбија, још ако му се напуни глава ријечима: „Поп је оваки, поп је онаки!" Механе и кафане пуие су сељака обојега сиола, па још прије цркве. Сад реците, ко је томе крив?