Источник

Стр. 354

ИОТ0ЧНИК

Вр. 23

словена отаџбина прародитеља мојих, то је мила лука наде моје, то је једини предмет љубави моје, који ја желим, пошљедна награда г?јере моје!.... И кога да питамо, браћо, — ко би нам могао казати: што је то рај ? Запитајмо о томе два богомудра мужа, који су га очима видјели, то су св. апостоли Јован Богослов и Павле. Јован говори: „И одведе ме у духу на гору велику и високу, и иоказа ми град велики, свети Јерусалим, гдје силази с неба од Бога" (Апок. 21, 10). Но овај град бјеше само слика раја Божјег, иа кога, ако се икад удостојимо погледати, очи би се наше увјериле о красоти његовој, а ум наш ипак не би појмио, шта је то рај. Апостол Павле био је узнесен до треће1 а неба, у сами рај Божји; он је видио оно, што очи људске никад не видјеше, што ухо не чу и у срце човјеку не д о е, оно уготови Бог онима, који га љубе (1. Кор. 2, 9); тамо је чуо оне ријечи, којијех човјеку није слободно говорити (2. Кор. 12, 4). Ето два човјека, који видјегпе рај: један је од њих Јован — орао Богословља, а други Павле — сасуд избрани. Но обојица говоре о њему нејасно и прикривено. Мора да нам никакав човјек не би могао објаснити, што је то рај. Није узалуд један праведник говорио: „0 рају Божјп! ми те можемо добити, али те не можемо умом нашим схватити!" Христос Спаситељ наш назива рај животом бесмртним и вјечним, и бескрајном радошћу. Радоваће се срце ваше, и ваше радости нико не ће узети од вас (Јов. 16, 22). Помисли, Хришћанине, шта је то садашња срећа ? Узмимо, да си ти цар, да владаш цијелим свијетом; узмимо, да ти немаш непријатељ^ да не знаш ни за тугу ни за болест, да си сам по себи лијеп, и богат и славан: није ли истина, да се баш у томе и састоји, по нашем мишљењу, највећа срећа на земљи? Па ипак, таква срећа јест уједно и несрећа! Ма колико дуго да живиш, ипак мораш кад-тад умријети, и при том сваки се час бојати смрти, а управо тај страх и чини те несретним. А кад боље погледаш, баш у самој срећи ипак још увијек нешто не достаје! Узмимо, да ти не ћеш никад умријети, и страх од смрти не узнемирује те; па и онда, зар је икад могуће заситити сваку жељу срца људскога? Ти си сретан, али би желио, да си још сретнији, а с тога је твоја срећа непотпуна, недовољна, па према томе, ма да си и бесмртан, ипак си још увијек несретан. А сад помисли: да имаш сву ту срећу, какву жели срце твоје, да се не бојиш смрти, која одузима од нас срећу, да си увијек богат и здрав, да не знаш нити се бојиш сиромаштва, ни болести, ни зависти људске, — што би тек био блажен живот! А такав и јест живот рајски, живот пун радости бескрајне,