Источник
г
Стр. 90 ИСТОЧНИК Бр. 6
Српска земља није нн тада бнла пуста. Срби су у њој нашли иарод који се називао Илиро-Словенима. Срби су га побједили и са крвљу добили своју данашњу постојбину на балканском полуострву. Кад су Срби у ове земље дошли, одмах су с,е почели покргаћавати, и већ 858. године били су већином покргатени. Од онога доба па све до данас загријава их св. хригаћанска вјера на све оно, гато је свето и племенпто. Они су за њу на коцу и конопцу дугау испугатали; они су, по примјеру светијех апостола и мученика, радије подносили најужасније мук<% него гато би се ње одрицали. Но послије косовског боја 1389. године, гдје су Срби са међусобне неслоге и издаје Вука Вранковића, изгубили своје царство, неки су подлегли тешком искугаењу, те ми данас имамо браће Срба, који припадају римокатоличкој и Мухамедовој вјери. У XVI. внјеку Мухамедова вјера поче се шорити и у књажевини Црној Гори, али вјерски хришћански осјећај побожнијех јуначкијех Срба Црногораца, под водством мудрог владике Данила Петровића-РБегуша, са свијем очисти земљу од некрста 1702. гоц. У најтежијем данима искугаења Српство је тјешила Хришћанска вјера п загријавала му наду на бољу и сјајнију будућност, те је Србин сачувао име језик и обичаје, и дочекао да види плодове витешкијех подвига: двије независне државе српске, Кнежевину Црну Гору и Краљевину Србију. Да је вјера била од великог уплива на Србима, можемо још видјети у свијем народнијем пјесмама, гдје се спомиње пресвето и превелико име Божје. Први сриски просвјетитељ и архијепископ Сава Немањић израдио је незавнсност српске цркве 1222. год. и са својијем оцем Стеваном, у калуђерству прозванијвхМ ск. Симеоном Мироточивијем, осповао многе св. српске манастире, гсоји су били расадиици српске просвјете, уточиште сираку и нејаку, мелем српскијем ранама и прибјежиште Милошу и Марку: осветницима и посветницима светог гроба српск )Г мученика — цара Лазара, царске српске круне и златне слободе; оии су нам сачували: вјеру, име и језик, а као што видимо, све је то заслуга Хришћанства. Словеиски учитељи равноапостолн света браћа Кирило и Методпје, превели су св. писмо са јелинског на славенски језик 884. год. и саставили буквицу. Да то они нијесу урадили, ко би нам знао казати, да ли би ми слда били овако учвршћени у св. хришћанској вјери? За то њихово свето и велико дјело заслуга је хришћапске вјере. Најљепгае пјесме и химне, пјекане у славу силноме Богу, носе на себи вјерски карактер. Дивна „1)1ута соттеЉа" Данте-ова вјерске