Источник

Стр. 360

источник

Бр. 22

По што су се споразумјели, послаше овоје изасланике Исусу. Ови преставише се као да имају грижу савјести, и да би ради били слиједити само гласу праведности; они понеше подмукло ласкати Исусу. Они хтједоше Га изненадити. „Учитељу" рекоше они „ми знамо да си истинит и да не мариш ни за кога". Са овом подмуклом хвал м они су хтјели приморати Исуса, да им одговори на њихова питаља. Па онда додадоше: „Треба ли дати харач ћесару". Лукавије питање није могло бити постављено Исусу него питање о плаћању пореза римском царству. Оно узбуњаваше масу народа до крајњости јер то питање бијаше исто што и питање о народној независности. Против плаћања пореза бунтовници су бунили народ, и народ плаћаше порез са опирањем, он попушташе сили, и очекиваше да га Месија ослободи јарма. Галилејци су били познати као врући занешењаци за независност. По што они сада очекиваху одлуку Исусову у погледу плаћања данка Римљанима; то бијаху поуздано увјерени да је Он као Галилејац, и као Месија, које достојанство Он Себи прииисиваше, даље, и као пријатељ народа, — одлучни противник ту^инског господарства, те да ће несумњиво одбацити плаћање данка Римљанима као званични знак ропства. То бијаше одговор, коме се они надаху. Господ провиђе лукавство, и скиде им образину једном ријечи : „Што ме кушате?" питаше Он. „Покажите ми новац харачки". А они му показаше новац са ликом царевим. Он питаше: „Чиј је образ овај и натпис?" А они му одговорише: „Ћесаров". „Подајте дакле ћесарево ћесару а Божије Богу". Имала је једна пословица у школама правних зналаца, да, ма гдје да је новац неког краља у тјечају, да би становници имали признавати тога краља као свога. Двије врсте новаца бијаху код Јудеја у промету, једна врста бијаше свјетовна а друга црквена. Прва бијашо знак земаљске политичке силе и власти, а друга знак силе и власти Јехове. Исус се послужи овим значењем да изрази најнужнију и најзаборављенију истину: Разлика између два друштвена поретка, куда човјек припада и разлике двију дужности, које се од туда развијају за човјека. Обзиром на видљиву материју, на своје тијело, на биће скопчано са спољашњим свијетом, он је члан чисто људског друштва, он припада народу, држави; он је поданик државне силе. Обзиром на његов разумни дух, на његов унутрашњи живот и његову савјест, он припада вјерском друштву, он је поданик Божји. С мало ријечи Исус означава пут човјечанству по коме оно треба ићи. Сва древност, па и Јудеји, живљаху у теократским друштвеним приликама, вјера и држава не бијаху разлучене. Сила истине,