Источник

Бр. 21

ИСТОЧНИК

Стр. 325

Божјега. у једнога Бога, и то баш у онога Бога, ,сји је предмет вјере самога Јосифа. Који је то фараон? Грчко предање назина га Апофисом, једним од најзнаменитијих царева из Хпкске или пастпрске династије. Византијски историк осмога вијека, синђел Георгије каже: „Сви су у том сагласни, да је Јосиф цри Апофпсу управл>ао Египтом, а почео је управљати седамнаесте године његоног царепања" (8упсе1 р. 104.) Признајући историјску доставјерност навода о Јосифову покровитељу имамо доказа, да се Апофис клањао Богу Сутеху , кога у то доба Египћани не знађаху, и који се убраја у божанства Сирјана, између којих дођоше Хикси или Пастири, па и Јосиф као што је то о Јакову написано: отац мој бијаше дошљак, Арамејац (Сирјанин) и по^е у Египат и насели се тамо са много чељади, и произаЈје тамо од њега народ велики, силан и миогобројап". (Втораз XXVI., 5.). Значајно освјетљава овај предмет папирус Сале, (у британском музеју), који је писан на четирстотине година послнје Јосифа. По свједочанству тога папируса, споменут цар из хикско или пастирске династије, владао је над цијелим Египтом, и Сутех, Бог Сирјана бијаше једини Бог, коме се он клањао. Одчосни текст гласи овако: „Десило се, када земља (египатска) бијаше под влашћу освајача Хиксова, а Раскенен владаше југом, а Фараон Апофис, у своме дворцу у Аварису. Сва околина плаћаше му данак нз производа и најдрагоцјенијих блага земље. Фараон Апофис признаваше Сутеха св >јим Господом; он се не клањаше никаком другом Богу у цијел;ој тој земљи". Околност ова потвр^ена је још и открићем колосалне статуе у Аварису, на којој бијаше шљедећи натпис: „Фараон Апофис поклонпк Бога Сутеха". На основу наведенога примјећује Бругш да „сиомињање тога Бога у свези са царем пастирске династпје служи јасним доказом онога, што је о Апофису на папирусу речено, наиме, да се он искључиво томе Богу клањао, и да осим тога није никакво божанство у цијелој земљи признавао" (Шбћше сГ Е^ур*е, р. 79). Против тога мишљења, да је Фараон — Јосифов заштитник, био из пастирске дпнастије, неки приговарају, и то баш на основу библијских ријечи, по којима су „Мисирцима сви пастири нечисти". (Бић. ХЕУ1 34). Али да сгоји тај приговор, не би се дало ни замислвти, да би природни египатски Фараон странца и к томе непријатеља пастирскога племена игда тако узвисио, као што је то учинио са Јосифом. При том је и то тешко претпоставити, да би браћа Јосифова, знајући за мржњу Египћана према Пасгирима са таком отвореношћу казали природноме Фараону : „Пастири су били твоје слуге