Источник

Бр. 21

ИСТОЧНИК

Стр. 327

поданика његових. Гријешимо и ми, па зар не видимо, како нас казни Господ — сад болешћу, сад смрћу, сад разним биједама и несрећама? Заиста је страшан у гњеву свом Госаод, и тај гњев његов тако је велик, да се праведни Јов боји њега више, него саме муке паклене: 0 да ме хоЛеш у гробу сакриши и склониши ме докле не утоли гњев твој Јов. 14, 13.), — вапијаше он к Богу у невољи душе своје. И ето, кад је Господ само разгњевљен, то, има ли кога год, ко би могао посредовати за грјешника, умилостивити Бога молитвом, обратити Га на милост и доброту? — Кад су Јевреји у пустињи салили себи златно теле, и клањали му се као Богу, одступивши од Бога истинитога, — тада разгњевљенн Господ хтједе да их истријеби сасвим са лица земље. Пусти ме, говораше он Мојсију, да се расиали гњев мој на њих, и да'их истријебим. (Исх. 32, 10). Но ко је задржао тада гњев Божји? Ко није допустио да погуби незахвалне? — То дивно дјело извршила је молитва Мојсијева. Поврати се од гњева својега, вапијаше он Богу, иожали народ свој ода зла, оиомени се Аврама, Исака и Јакова, (Исх. 32, 12). И престаде Госнод од гњева својега, и смилова се народу своме, и опрости Јеврејима оно страшно безакоње. Но ко је био Мојсије у очима Божјима? — Слуга — и ништа више. — А ко су били Аврам, Исак и Јаков, које је он спомињао у својој молигви ? — Исто тако слуге. Сад питам ја: ко је пресвета дјева Марија? —- То је мати Божја, мати љубазна; између свију створова Божјих изабрана. И тако, ако је посредништво слуге Божјега Мојсија могло задржати праведни гњев Божји, — то, што не може учинити посредништво саме матере Божје, кад она стане молити свога Сина и Бога за грјегане људе? И ако Господ слуша молитву светих: зар неће послушати молитве пресвете Дјеве, своје Матере? — Кад је Вирсавија, мати цара Соломона, ушла у царску палачу, устаде Соломон са свога пријестола, ерете матер своју, поклони се пред њом и заповједи да се постави посебии пријесто за њу с десне стране, поред себе. И кад му је рокла, да коће да га моли за неко дјело, он јој одговори са синовљим ноштовањем: Штши, мајко, не Иу те одбити (3 цар. 2, 20). Премудри Соломон добро је знао, да је, ма да је он цар, ипак дужан поштовати своју мајку, као царицу, и да није дужан одбити њезине прошње: ишгаи, мајко, не Ку те одбитч. — Исто тако, кад је пресвета дјева Марија отишла са земље на небо, кад је ушла у одају славе божанствене, с каквом ју је славом срео њезин јединац, Син и Бог ? Ми, заиста, не ћемо нигда својим умом постићи те небеске славе Богоматере; ми знамо само то, што је рекао за њу Дух свети устима њезина праоца Давида: С десне ши стране стоји царица. (Пс. 44, 9). А што значи, да је Господ