Источник

Стр. 112

ИСТОЧНИК

Бр. 5

ослаби, и ја да не ослабим" (X. Кор. XI. 29)? У осталом овдје нам се представља једнакост љубави, ма да оци по тијелу једва могу изрећи такове ријечи; па онда слушај: „молио бих се, рече, да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју, која су ми род по тијелу (Рим. IX. 3.). Који би отац пожелио, да ради дјеце своје буде у несрећи? И опет: „отићи и с Христом бити много би боље било, али остати у тијелу потребније је кас ради". (Фил. I. 23—24). Која би се мати усудила да рекне тако што? Таково је милосрђе и сапатња у душама светих 1 ). „Такав (по своме одушевљењу), опажа св. Ј. Златоусти, мора бити пастир" 1 ). На другом мјесту, наводећи ријечи ап. Павла: „за то се утјешисмо, браћо, вама у свакој жалости и невољи својој вашом в]ером; јер смо ми сами живи кад ви стојите у Господу" (I. Сол. Ш. 7—8). Вели св. Ј. Слатоусти: „шта се може сравнити с Павлом, који је спасење ближњих сматрао за своје, односећи се исто тако према свима, као што се тијело односи према удовима? Ко би могао говорити таковијем језиком; тијем више помислити то? „Ми смо сад живи" — тијем показује, да и искупљење, и смрт за њега није ништа друго, него њихово спотицање, а животом међутијем (сматра за себе) њихов напредак. На који би начин други ко исказао тако и жалост због слабости ученика и радост? Таково, довршује св. Ј. Златоусти, мора бити одушевљење (пастира) наставник^, и тада неће бити ничег неумјесног 3 ). Као и апостол и пастир мора у души својој осјећати радост и тугу због наравственог стања свога стада; и његова љубав се мора простирати на све чланове повјереног му стада Христова. не лучећи добре од злих 4 ). „Свештеник је, говори св. Ј. Златоусти, опћи отац васељене, с тога се он има бринути ва све, као што се за све брине Бог, коме је на службу себе посветио" 5 ). У томе се у истини и огледа љубав по Богу, што она тежи, да собом обухвати све. А ако једнога љубиш, а другога не, онда је твоја љубав човјечанска 6 ). Дух љубави^ која све обухваћа, живљенче наравственим животом свога стада, готовост жртвовати за њих блага па чак и живот, све то и саставља су штину идеалног пастирског' одушевљења. Таково узвишено одушевљење, којему мора тежити пастир, }есте особити благодатни дар. „Духовну љубав, вели св. Ј ван Златоусти, не ра^а њешто земаљско, она силази с више, с неба 7 ) и даје се у т.ај.хи

Ј ) Бес. на посл. Колос.; Бес. на равне случајеве.

2 ) О свештенству,

3 ) Бес. на I. Солуњ.

*) Бес. на јеван. Јованово I.; Бес. на разна мјеста св. II.

5> ) Г>ес на Т Тилг.

в ) Бес на I. Солуњ.

7 ј Бес- на посл Рим.