Источник

Бр. 12

ИСТОЧНИК

Стр, 267

Но моћ говора је само физиолошки рад и николико не алтерира душевног живота. Кад човјек изгуби моћ говора он је само лишен могућности, да своје мисли исказује ријечима, никако пак није лишен самих мисли. Моћ говора зависи дакако до њеких покретајућих нерва; кад се ови нерви униште, тада човјек не може говорити, Но да је на неком мјесту у мозгу локализована моћ мишљења, не да се ничим доказати. Видјели смо да се могу велике партије мозга извадити, па ипак човјек може мислити. То је исто, као што је оно Е1оигеп8 вади о мали мозак животињама, па доказао, да им је тај начин одузео моторне нерве. Но ЕЈопгепз није даље ништа доказивао; он при свеи том није тврдио да је у малом мозгу локализована нека душевна моћ, већ само нека тјелесна моћ. (Сам ЈЧоигеш је узимао, да сваки дјелић у мозгу може обављати све душевне радове). Кад тако стоји с моћи говора, биће тако и са дру гим душевним радњама. Гдје би би била локализована родитељска љубав, страх, надање и т. д. ? Ске то нема у мозгу свога сједишта, већ је сједпште тим појавама у души, а преко тијела се оне изјављују. Материјалиста каже: ја ти могу одузети моћ говора, моћ мпшљења, а ми кажемо: можеш само спријечити моћ говора и т. д. на тај начин, што си уништио орган тим душевним радњама. Природна пошљедица те хипотезе јесте даља тврдња материјалистична, да свака наша представа има свој локализовани центрум у мозгу. Ако се узме, да фантазија има своје локализовано средиште у мозгу, онда наравно и свака представа фантазијинм мора имати такође своју посебну ћелију у мозгу, и скуп свих тих ћелија сачињава локализовано средиште фантазије. Материјализам заиста тако и учи. По психичком тумачењу представа постаје послије дужег душевног рада_ њој морају претходити осјети и т. д., а по материјализму она брзо постаје, само кад нађе себи згодну празну ћелију, која још нема „своје духовне садржине". Узмимо, да је тако. Но на који би се начин одржавала узајамност између свих тих дијелова у мозгу? — Материјалисте често сравњују нервни апарат са брзојавном справом ; но на брзојавном апарату је у свези једно с другим, иначе не може апарат радити. Представе су у паптој свијести везане логично једна с другом, па пошто постоји за сваку представу посебна ћелица, иитамо, како те ћелице долазе у одношај и свезу једна с другом? Ако треба да се вежу двије представе, којих су ћелице доста удаљене једна од друге, онда би се те ћелице морале премјештати са свога мјеста, да дођу једна до друге. Па да дођу, што разумије се ннје случај, како и на који начин се