Источник

/ / Стр. 390

источпик

Бр. 17

материјалне природе, јер је везано за неко извјесно мјесто. Колико је то гледиште духовито и узвишено, може се судити по томе, што особито дивљи народи вјерују, да је сједиште душино у појединим органима тијела. Н. пр. Тонганесци вјерују, да је душино сједиште поглавито у срцу, шта више узвисују се и над материјализмом, јер мисле, да је душа и по цијелом тијелу 1 ). Душино сједигнте не може бити неки изолиран дио тијела с тог разлога, што цијело тијело има у себи моћ осјећања, дакле душевну моћ. Нога је жива само док је на тијелу а тако и сваки други тјелесни орган. И ако кажемо, да је душа супстанција, ипак не мора она бити смјештена у неком посебном дијелу тјелесном, јер је она супстанција духовна. Она је супстанција у нашем тијелу, дакле цијело наше тијело јесте њено сједиште. „НЈто је вјечно и бескрајно, не може имати посебног сједишта. Дурбин и микроскоп би узалуд тражио храи душе у нашем тијелу. Душа је у сваком молекилу нашег тијела, као што је Вог свудаприсутан у универзу" 2 ). Тако нас учи физиологија, која долази до тог резултата на чисто емпиријски начин, јер нала8и душу у сваком дјелићу нашег тијела, пошто је сваки тај дјелић жив, дакле задахнут душом. С тим се слажу велики авторитети на пол>у физиологије (а уз њих пристаје и психологија): Поигепа, К. АУауиег, АУипсћ, ХЈ1пс1 и т. д. Сви ови сматрају душу као на неки начин разлнвену по цијелом тнјелу, као неки Иш(1ит и то неки (\Уап§ег. УГгсћоу, Вигте18!ег и др.) приближујући се материјализму јер сравњују тај ДшАит (као супстанцију) са импондерабилним етером свјетлости, електрнцнтета итд. 1ј1пс 1 сматра то мнијење, такав НшДит, за погрјешно,јер би сетај ИиЈсћппипак састојаоиз атома (ма иимпондерабилних) и на тај би начин у свијести морало бнти толико н. пр. перцепција, колико атома.Он сматра тај Ишсћпп потпуно као духовни, аријеч Ишсћнп му је само слика, да се боље изразн о сједишту душином. Тај ИшДиш би био једна недјељива (сопИпшгћсћ) супстанцнја и само се на тај начин даје растумачити душина простота и јединство свијести. Овако схваћа душу и православна црква и изрично каже, да је она по тијелу као разливена: „кад је Бог да, она се разлијева по цијелом тијелу, као што је разливена ватра по усијаном гвож!ђу" 3 ). Језгра свега овога дакле јесте, да душа нема свог посебног сједишта, већ да је она по цијелом тијелу. Сваки дјелић нашег тијела прожет је животом, дакле душом. Сад ћемо одговорити на питање како се атавизам (односно нашљедство прародитељског гријеха) може

') Е. В. Ту1ог; „1Ј1ч АпСш^е (1ег Си11иг" I. стр. 424. а ) Е. Нибсћке: „8сћаДе1, Нјгп ип<1 8ее1е . . " стр. 160. 3 ) „Правосл. Исповије^ање" I. Одговор на питање ХХУШ.