Источник

ДУХОВНИ лист ЗА ДРКВЕНО-ПРОСВЈЕТНЕ ПОТРЕБЕ СРПСКО-ПРАВОСЛАВНОГ СВЕШТЕНСТВА И НАРОДА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ.

Год. XV Сарајево, 15. новембра 1901. Бр. 21. ВЛАСНИК: ЊИХОВА ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВА СРПСКО-ПРАВОСЛАВНИ БОСАНСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКИ АРХИЈЕРЕЈИ. _ УРЕДНИК: синђел ИЛАРИОН РАДОНИЋ, професор богословнје. Душа и бесмртност. — Александар Живановић [Осијек.] (Наставак.) Као што сваки створ у природи има своју намјену, своју сврху, тако је има и човјек. Сврху шегова тијела смо век видјели. Пошто он пак има и душу, без сумње ће и шегова душа ииати своју сврху а та ће бити у непрбкидном усавршавању. Све на свијету тежи усавршавању, па је то крајња сврха и човјечијој души. Усавршавање у човјеку ће се свакако састојати у том, да оа све своје интелектаулне и моралне силе разније до могућег му ступња савршенства. Да је заисга то сврха душиног живота, видимо из њених својстава. У душу су нашу усађена таква својства и такве тежње, које воде управо у вјечност, савршенству. Да човјеку није одређено, да своје интелектуалне силе развија, он не би имао ни способности да их може развијати. Разум човјечији је кадар, да посгизава све теже и теже ствари; он се на земљи непрестано усавршава, непрестано развија. Кад сравнимо дјечији разум са разумом развијена човјека, упашће нам у очи силна разлика. А тако исто стоји и с моралним силама човјечијим, савјешћу и слободном вољом. Ако човјек стоји на једном нивоу, пребацује му се, да не тежи усавршавању, да се одао немару и т. д. Сви су људи у томе сложни, да човјек има у себи моћ усавршавања. На томе се оснива н. пр. педагошки рад, јер да човјек није способан за усавршавање, забадава би била свака школа

Г / "