Источник

Вр. 1. и 2.

ИОТОЧТТИК

Стр. 1В

је губитак нарочито за женску дјецу; но и прво васпитање дјеце у опће тешко је водити без матере, а прво васпитање, као што је познато, често одре^ује карактер човјеков кроз цио живот. Зато често видимо људе, чије се непохвално владање прикрива ријечима: „Т« она су расла без матере. Не говори се узалуд у пословицама: „ дјеца су без оца — шла сироте. а без матере штиуне сироте".— „Пчеле без матице — проиала ђјеца ". Јога је жалоснији положај правих сирота. У животу имамо често таких призора правих сирота, који потресају човјека до дна душе. Ево примјера. Један поштена, но небогати човјек оставио је послије себе неколико малештне дјеце. Наскоро умрије и удовица. Смрт њезина догоди се ноћу, док су дјеца спавала_ У кући њиховој не бјегае никога другога, те с тога није нико ни присутан био у последњим часовима умируће удовице, да се помоли Богу и да јој затвори очи. Јутро свану, дјеца устагае, и погледавиш на матер, не хтједоше је узнемиривати већ гпапутаху једно другом тигае, тигае, она спава. Но она се нпкако не дизагае; најпослије стадоше је будити и звати: мајко, ми смо гладни, зар нам нећеш дати доручка? Но одговора не добише. Тада престрашена одбјежаше по сусјетке и рекоше јој: Ходи к нама, наша мајка не устаје. Она дође и видје, у чему је ствар, па рече дјеци: „Ваша мајка не ће више устати. Господ ју узе к себи, она вам неће вигае доћи". Те ријечи поразигае дјецу. Смрт материна тако их утуче, као силна бура с градом кад утуче прољетни усјев у врту. Дјеца се на једанпут нађогае у положају, гдје немају ни помоћи ни заштите. Но ако и не узмемо у обзир оваке искл.учиве изненадне случајеве, право сиротовање — у опће није мала несрећа. Осиротјела породица — то је скуп млада дрвећа у врту, у којем је ограда разрушена; То је кућа чији је кров разваљен. Ништа није лакше, него увриједити и уцвијелити сироте ако су се смрћу родите.ља лишили једне потпоре и заштите ме^у људима. Истина, положај правих сирота није баш увијек тако жалостан; узмите, они су нашли савјесне старатеље у лицу блиских сродника или туђих људи. Али оца с матером они не ће наћи. Они могу доћи у добре руке, али те руке нису материне, која их је носила под својим срцем; узмите како хоћете, али ту^е се дијете не жали тако као своје рођено. У крилу родитељском су одрасла, на друге се морају тек привикавати. И уз то чланови осиротјеле породице морају се једно од другог растати: јсдни овдје, други ондје нађу себи заклон п старатеља. На тај начин за једном тугом — губитком родитеља — долази друга, не мање тегттка, јер је у опће тежак растанак браће