Источник

Стр. 18 ИС^ОЧНИК Бр. 1. и 2

оца и матере лишили руковсфа к небесаој отаџбини, поштеиих и побожних васпитател>з. Но на жалост нису сви родителзи такови. Не схваћа]у ннти испуњавају сни родител>и своју дужност да уче дјецу побожности из малена, не дају сви дјеци својој добар примјер животом својим. Љубав и попустл»ивост родитеља к дјеци узимају често карактер штетне по дјецу иопустљивости и самовоље. Дјеца богатих рс дитеља често су у опасности, да се науче на раскош и њежност, постају горда и ташта. У родитеља сиромашних а уз то и непобожних и развратних одрашћују често и дјеца такова. Судећи по свему томе смрт родитеља није увијек несрећа у моралном погледу. Као што разумни баштован окресава старо дрво зато, да не би својнм гранама загушило младе гранчице, да их не заклони од сунчане свјетлости: исто тако и Господ узима дјеци оца и матер често с тога, да њих двоје не буде преграда између Њега и дјеце, да не пријече својим породицама и гадним владањем излив свјетлости истине на дјецу од оца свјетлости, добра и благодати, да не би дјеца због оца земаљскога заборавила и оца небеснога. Многа су дјеца рано научила вјеровати, молити се, и уздати се у Бога само зато, што су рано осиротјела. Смрт родитеља ослободила их је од оног моралног зла, у које су могла пасти за живота њихова. Осиротјевши, преселише се она у кућу побожних сродника или у спротињски завод, и у новом друштву, окружена добрим упливом, најприје се упознаше са учењем и правилима Јеван^еља и упутише се у све, што је добро и свето. Сиротињски завод постаје често за многу сироту кућом новога живота тако, да се у зрелом узрасту оно благодарно исповиЈвда пред Вогом! Оче мој небесни! ја нађох Тебе, кад изгубих земаљскога оца! Но шта да се каже за сироте, које не налазе себи потсровитеља и добротвора и трпе у свему нужду и биједу? и за њих је сиротовање често на добро. У школи нужде и биједе науче се оне многим врлинама, којих, на жалост, при погодним околностима живота неби научили. Видећи себе усамљене, без људске потпоре, оне се тијем побуђују да траже утјехе и помоћи у Бога, учвршћују се у вјери и нади у њега. Борба с нуждом и сиротињом учвршћује их у трпљењу, ра^а у њима павику на рад. Чувство нужде за људском помоћи присиљава их да цијене благопаклоност ближњих према њима, располаже их на послугпност, вјерност и благодарност према људима. Како Господ отачки размишља о сиротама и како неријетко из средине њихове подиже корисне раденике цркве и друштва, види се то из историчких примјера. Један такав зпаменити примјер износи