Источник

— 86 —

Претци су наши боље држали своју вјеру, него што ми данас чинимо, па су држали и до поста много више, него ми данас. Али су зато и били у свему бољи од нас. Ми њих славимо, што су у чемерним данима робовања знали одржати своју вјеру, а гле, ми се у слободи разњежили, погосиодили, па чак и науку позивамо у помоћ, да нас она ослободи онога живота, који толико у својих прадједова славимо! Тешка нам је вјера, тежак нам је пост, а многима и несмисао, а није нам тешко гледати дјецу своју закржљалу, испијену! ... А јесу ли дјеца томе крива, што су и тјелесно и морално слаба? — Не, него старији, који мјесто да упућују дјецу своју на религиозан живот, који пије још ником ни у ком погледу био штетан. дају им штетан примјер непобожна живота. Гдје се год чува пост, тамо је мање гријеха. Погледајте по селима, видјећете више религиозности, него по градовима. Али је међу се.љанима за цијело и гријеха мање, него по варошанима. У простом народу је живлча и вјера и морал, али прост народ нде у цркву, причешћује се, пости. држи своју вјеру, а код нас причесннке можеш на прсте избројати. Да је среће, бар би се ту, код св. причешћа требали скупити сви без разлике у једно коло. А ло те среће не би било тешко доћи. Ево нам сада прилике, да поправпмо, што смо пропустили; ево нам на прагу часног поста, па покажимо, да умијемо уважити глас своје свете Цркве! Покажимо лијеп и добар примјер бар дјеци овој, која на нас очи упиру, јер ћемо кривицу бацати послије, кад нам сав народ малакше у вјери и моралу, на сее и сва, а сами ћемо бити томе криви. Друге теме: 1. 0 незлобивости (ст. 14), 2. о праштању увреда (ст. 14.), 3. о тековини (ст. 19.). 15. 0 незлобивости. Наш се душевни живот тако рећи усредсређује у срцу: какво је срце човјечје, такав је и човјек цио. По срцу цијенимо човјека. Срце племенито — човјек племенит; срце покварено — покварен човјек. Оно срце, којем туђа срећа не мути његове среће, које се радује напретку свог ближњег, у коме нема ни најмање злобе, називамо незлобивим срцем. Еао што је злоба један од највећих гријехова, тако је и незлобивост врло велика врлнна. Ријетки су заправо незлобиви људи. Примјери из живота. Хришћанин треба да је незлобив, јер и као човјек и као Вожји створ и као посињен од Бога не смије друкчије чинити. Он а) само