Источник
— 177 —
21
душу. Тако и друга чула: ужурбан рад свједочи о напрегнутом душевном расположењу и обратно. Религиозни осјећај је један од најважнијих и најјачих осјећаја наших, па у толико више важи тај природни закон и за њега. Коме је срце препуно, тај мора исказати своје осјећаје; ко осјећа у души својој побожности, тај је исказује и спољашњим начином, а ко нема религиозног осјећаја, тај нема ни потребе, да га исказује спољашње, нити га -може исказати. Спољашња је молитва дакле потреба нашег религиозног осјећаја, она је видљиви израз наше унутрашње, душевне молитве. Зато се не може унутрашња молитва одијелитп од спољашње, јер ако је човјек у правој молитви, није могуће, да се то на тијелу не позна: бар по оној светој озбиљности, мирћоћи и положају тијела одаје човјек, да се у његовој дугпи збива велик догађај. Сјем тога је спољашња молитва важна и за ширење побожности међу друге људе, јер и онај, који не би био вољан, да се моли, или који је са расијаности или других разлога скренуо своју пажњу са молитве на друге предмете, и тај кад види побожног хришћанина, како се мбли, и нехотице диже руку своју, да се прекрсти. Колико се иута на глас звона повучен нашим примјером прекрсти и онај, коме то иначе није обичај! А спољашња молитва је уз то још и божанска заповијед, јер св. Писмо захтијева од хрчшћанина, да се и душом и тијелом Богу моли. МеЈју спољашње знаке молитвене рачунамо 1. знак часног крста, који хришћани праве на свом тијелу. То је знак нашег спасења, то је одлика хришћанска; њим ми изображавамо самог Господа на крсту, а на тијелу свом; 2. стајање, — знак нашег поштовања према Вогу; 3. сагибање главе у знак наше смјерности; 4. клањање, — знак наше оданости и преданости Богу; 5. дизање очију и руку према небу, чим призивамо Бога у помоћ и исповиједамо Божје величанство, а своју ништавост; 6. прегибање кољена у знак кајања и душевне скрушености; 7. метанисање, — знак најдубљег кајања и жалости ради гријехова и т. д. Спаситељ се такође и спољашњим знацима молио Богу, па је то нама, ЕВеговим ученицима, и примјер и заповијед. Очи су ми свагда Тосиоду обраЛене, јер Ле Он избавити од замке ноге моје (Пс. 24, 15). Узвигиујте Госиода Бога нашега и клањајте се на гори светој Његовој! (Пс. 98, 9). Уста говоре од сувшика срца (Мат. 12, 34; Лук. 6, 45).