Источник

Бр. 10. и 11.

ИСТОЧНИК

Стр. 153

нијесам сам посегао за мјестом овим, него они, којима је повјерено старање о народу божјем, позвали су ме овамо, те вјерујем и наду имам, да ћу са свију страна потпомогнут Сити, да под теретом звања мога не клонем, или на по пута да не останем, него у тихо пристаниште изведем све, који су ми повјерени. С тога не ћу бити жалостан, него се окрећем с молитвом хвале и благодарности к теби, творче и Боже мој, да ти у свечаном и важном овом моменту живота мога захвалим на толикој милости, коју си ми до данас указао. Захвалан сам ти из дна побожне душе моје, што си ме из ничега у биће позвао и слободном и разумном ме душом обдарио да познам и заволим славу твоју и да тежим непрестано к теби, као извору бића мога; захвалан сам ти на очинском и мудром промислу твом, којим си ме пратио од ро^ења мога до данас; захвалан сам ти нарочито и на овом дјелу милости твоје, по ком си ме дигао данас на ово ви^ено мјесто, да будем пастир једнога дијела стада твога, да будем епископ једнога дијела овопредјелне ерпско-правосл. цркве. Па кад си ме већ подигао на високо звање ово, оче мој небески, не остави ме и даље и не ускрати ми твоје велике милости, него ми пружи моћну твоју руку, да и ја могу к теби повести и довести оне, које си ми повјерио, да се нико од њих не изгуби, него да сви с тобом заједно буду. Одмах иза Цара небескога с благодарношћу се сјећам у свечаној прилици овој и цара земаљскога, помазаника божјега, Његовога ц. и кр. апостолскога Величанства, нашега сретно владајућег господара Франца Јосифа I., који, во^ен промислом божјим, ?из велике бриге за добро и напредак српско-православне цркве у Херцеговини, поставио ме за митрополита захумско-херцеговачкога. Милост царска и љубав очинска подвостручила се на мени тиме, што сам баш на ову епархију и ме!>у овај народ позван, откуд сам родом и куд срцем и душом припадам. С тога Вас молим, Преузвишени Господине, ц. и кр. повјерениче, да изволите поднијети на подножије Превишњега престола Нзеговога ц. и кр. апост. Величанства, нашега опће љубљенога оца и владара Франца Јосифа I., моју најтоплију захвалност за ово високо одликовање и велико повјерење. Уједно Вас молим, Преузвишени Господине, да изволите бити тумачем мога овдје свечано данога обећања и увјерења, да ћу свим силама настојати, да интересе српскоправославне цркве у овој епархији са интересима државним у склад доведем, како бих се показао достојним овога великога царскога одликовања и повјерења, које ми је Његово Величанство поклонило, а с друге стране, како бих се одазвао и гласу матере васељенске православне цркве, која ме нашла достојним бити овога мјеста и положаја-