Источник

ДУХОВНИ лист

ЗА ЦРКВЕНО-ПРОСВЈЕТНЕ ПОТРЕБЕ СРПСКО-ПРАВОСЛАВНОГ СВЕПХТЕНСТВА И НАРОДА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ.

Год. XVII. Сарајево, 15. августа 1903. Бр. 15. ВЛАСНИК: ЊИХОВА ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВА СРПСКО-ПРАВОСЛАВНИ БОСАНСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКИ АРХИЈЕРЕЈИ. УРЕДНИК: синђел ИЛАРИОН РАДОНИЋ, профееор богословије.

Шта вели беспристрасна историјска критика о садртћају каноничких јеванђеља; да ли је то фактички историја или бајка? (Наставак.) Не могу да не допуним ове моје аргументације у прилог оригиналности каноничких јеванђеља са још двије примједбе: Прво: чланови прве хришћ. цркве нијесу били тако наивни, да би без разбирања примили за производ ученика Христових или њихових сапутника неки саставак лажно издават под именом кога год апостола или његова сатрудника. На против, они су са свим опрезно. и тек порлије помнога испитивања поријекла ове или она књиге, кога год ученика Христовога или њихових сатрудника придавали истој авторитет св. писма. То се види одатле, колико је само стара црква оклијевала да објави, да су заиста апостолска писма и такова, за која се фактички дознало, да су написана од апостола, као што су посланице Јаковљеве и Јудина, дваје посланице ап. Петра. и друга и трећа посланица ап. Јована. Пошто читавога апостолскога вијека ове посланице нијесу биле распрострањене међу хришћанима, и само се налазиле код некојих првохришћанских цркава, то их нема у најстаријим канонима новозавјетног св. писма, и у кашњим вијековима црквени оци држали су их за сумњиве и протусловне.

//