Источник

Стр. 324

И С Т 0 Ч Н И К

Бр. 21.

може иомоћи хиљадама душа, јер их може рјечју својом Вогу привести и начинити их честитим и побожним људима, те тиме свијету користити. То може само дсбар проповједннк и свећеник а сам храм не. Па кад се не жали новац око подизан.а и уљепгаавања храмова, што се жале средства за издржавање проповједника ? — Заиста никаква златна ни сребрена гора не да се упоредитн с тијем благом. Влажени су они који то знају, па и издржавају пропокједнике! У проповједп: „0 школској обуци дјеце (Вахх тап КгпЛег гиг 5сћи1е ЈшИеп $о11), пита Лутер, зар није јеванђеље и проповјед крв и зној самога Господа, и одмах одговара, да је Хрисгос људима прибавио јеван^еље и проповјед крвавнм знојем, крвљу својом заслужио и крстом нам даровао. А колико су само претрпјели апостоли и сви свети, да нам исто сачувају! Колико их је само у наше доба због тога убијено? Пријетила је и пријети смрт и мени, говори Лутер, но ја сам ипак готов, да страдам и послужим својим Шемцима, ако буду цијеоили проповједнике. Но ме^утим, шта су они до сада учинили за учитеље ријечи Божје? —- Једни су гонили ту по тако скупу цијену добивену службу, осуђивали је и свакојако понижавали, а други не хтједоше да издржавају проповједнике, желили су, да их нема, одбијали од њих дјецу, само да нестане са лица земље њихове службе. Радили су на томе, да крв Христова и мученика узллудна буде. И једни и други немају ни савјести ни покајања, нп жалости због те паклене незахвалности, не страхују од гњева Божјег нити љубе Спаситеља ради његових тешких мука. На ипак поре I свега тога они они хоће и на даље. да остану Хришћанима!... Ако тако и надаље остане, ја ћу жалити, што сам се родио као ГБемац, говорио и писао њемачки и желио бих, да опет дођем под папску власт, да нас она још јаче пригњечи него прије. Док смо ђаволу служили а Христову крв срамотили, бјеху све кесе отворене и давало се без сваке мјере на храмове и школе, дјеца се гонила у манастире, разне заводе, храмове и школе у раној младости. А сада, када треба, да се оснују праве школе и цркве, све су кесе гвозденим ланцем везане, нико не може ништа да да, дјеца се одбијају од праве и истините проповједничке службе, гурају се мамону у чељуст а ногама се гази крв Христова. На жалост, споменути морамо, да безбожни људи и они, који се сами у себ? уздају, још горе гледе на своје проповједнике, него што смо мало час споменулп. Ругају им се, сматрајући их као људе непотребне и сувишне, као просте презрене попове — Мохе Р/а^еп (види: Јерем. 20, 7; Језекиљ 33, 30; а Кор. 4). Таки људи газе про-