Источник

Бр. 3.

ИСТОЧНИК

Стр. 75

пажње због врло добра владања. Но псовка моја била је тако увредљива, да би му ударци, заиста, лакши били. Он дрхташе, мијењаше боју у лицу. Спазивши то, осјетих на једанпут сву одурност мога поступка и, бризнувши у плач, падох пред ноге мога камердинера. Може се представити, какав је то призор био. Сад ми јавише, да је дошао свештеник са св. дарима. Ја приђох, и ронећи сузе причестих се, причестих се заиста. Испративши свештеника, легох да оданем. Заспах за час и, пробудивши се, осјетих у тијелу мом таку топлину здравља, какове лијечници и не мислише да бих могао имати. Једном ријечи; ја се пробудих здравим. Наскоро иза тога до^е наш кућни лијечник. Опипавши ми б&ло, зачуди се: „Ви сте сасвим здрави, говораше ми он: у б&лу вашем не само да нема ни најмањег трага грознице, него је он тако чист и свјеж, као у најздравијега човјека. Ну, весели ме, додаде он, што су вам моји прашци помогли; ипак нагла промјена необична је". Морам примјетити, да ми је он прописивао лијекове, али их ја узимао нисам, и све сам одавно већ одбацивао. На неколико дана пред тим узео сам један прашак и то баш од оних, који су, по његову мњењу били најбољи, али ми одмах навали крв на уста, и један лијечник, који ме је из пријатељства сваки дан посјећивао, савјетоваше ми да их више не узимам, јер могу ускорити штетне пошљедице моје болести. На тај начин ја сасвим оздравих од смртне болести; само ме нека слабост држала цајело љето. 13. Казивања из живота св. пустињака и св. мученика, који свједоче, како су усрдно тражили да се причесте. Тајна св. причешћа јест једно од најважнијих средстава у дјелу спасења. „Кроз њу, по ријечима св. Златоуста, постајемо ми једно тијело с Христом, сједињујемо се с њим, као тијело с главом, а крв је Њезина — спас душа наших; њом се омива душа, њом се кити, њом се загријава." „Ова се тајна зове причешћем, — говори св. Јован Дамаскин, — стога, што ми кроз њу постајемо причасницима Вожаства Исусова; кроз њу се сједињујемо с Христом." „Као што је обични хљеб, што га сваки дан ј^демо, живот тијела, — говори св. Кипријан Картагински, — тако је и онај натприродни хљеб живот душе." „Ова трапеза — јест сила нашега спасења, снага ума, основ наде, нада спасења, свјетлоет, живот"! кличе св. Јован Златоусти. (На I. Кор. бесј. 24).