Источник

Бр. 3.

источник

Стр. 79

Проповијед о талантима. (Мојим ученицима.) Мат. 25, 14—30. Човјек стоји под законом раввитка и усавршавања. У духовном и моралном погледу за човјека је напредовање и усавршавање управо дужност, која му се већ са рођењем поставља. То је позив и задатак човјечји. Јер и ако је човјек створен по образу Божијем, подобије Божје он мора да постигне радом и духовним вјеџбањем. Оно се стиче и добија. И човјек стичући га иде свом моралном савршенству, високој сврси и одређењу, да будемо свети, као што је свет Господ Бог наш и савршени, као што је савршен Отац наш небесни. * Сваки од нас добија од Бога у светом крштењу и миропомазању благодат Вожју у виду различитих дарова. Наш је задатак те дарове развијати, усавршавати и умножавати. Из светог јеванђел>а примјери су нам за то онај слуга, који је добивши од гссподара свога пет таланата радио марљиво и добио на ових још пет нових таланата, и онај други слуга, који је примивши два таланта изто тако мудро урадио. А које у животу тај ваљани човјек? Свакојако онај који не пропушта дана, а да на себи не види промјене на боље. Као што добар економ мудро располаже иметком и радећи умножава га и оејећа у раду задовољство, кад завршујући дневне рачуне види, да му посао и предузеће напредује из дана у дан: тако и он имајући на уму ону познату изреку, да не треба да прође дан без потеза, ако се мисли бити добар сликар, не пугата у немар дар Божји, који је у њему, него га развија и усавршава. И у науци и умјетностима, видите, до савршенства долази с^ дугим учењем и радом, па тако се исто дол^зи и до моралнога савршенства. И овдје човјек мора радити без одмора, без престапка. Један застој само значи већ унатраг ићи. И кад би прошао који дан, да нијесмо за своје савршенство и напредак ништа учинили, требало би, да болно у души завапимо као онај добри цар: Пријатељи, дан сам изгубио! јер изгубисмо дан у ком смо могли што добро учинити за себе и околицу своју овдје на земљи и ондје у у царству славе Божје. У друштву са људима овдје на земљи морамо бати корисни чланови друштва, живи и радини. На то нас побуђује осјећај захвал ности према друштву. Јер који се може похвалати, да све што има, његова је рођена својина. Живот добијамо по Божјој милости од својих родитеља, те живот наш мора бити радост и утјеха родитељима. А биће то онда, кад нас виде, да сваким даном развијамо се у тијелу и