Источник

источник

Стр. 81

једна жива, радна снага, јер у њој лежи капитал, који се поуздано умножава, а његово богатство изложено је пропасти свакога дана^ Осим тога, ако га човјек не употребљава корисно радеки и помажући друштву, цркви и народу и на тај начин враћајући народу, из којега се на таку богату висину уздигао, лежи на њему поред немара и нерада и штете, коју чини друштву, још и гријех незахвалности Знате ли, како шаљиво и смијешно изгледа у друштву глуп и неагилан богаташ, који једино тијем се хвали, што је богата рода и кољена. Одузмите му само богатство, па ћете видјети, да је нико и ништа; остаће очерупан као она гуска, која се накитила пауновим перјем. Још ако је то перје покапано крвавим знојем сиротиње раје, губи и оно вриједност пред судом правде и морала. Има још једна махна у нашем друштву, коју сам много пута опазио, а та је, да нам је друштво пуно људи, који се донекле труде и раде, али се брзо уморе и застану на по пута. Покрај ро^ене срамоте: џилитнут' се — не погодит' циља, гријеше они и против друштва, јер да су истрајнији били, друштву би могли бити кориснији, него овако оставивши мегдан и оружје у по посла. Застрашени првим неуспјехом радије би окренули леђа и бјежали натраг. У рату би таки страшљивци добили куглу у чело, а друштво мора да трпи такве кукавице, који се и шушња боје и извлаче се испод посла ријечима: „Не исправих ја криву Дрину!" или говоре као некад Мојеије: „Ко сам ја, да идем Фараону и да изведем синове Израиљеве из Мисира?!" Не поштујући снагу, која се скрива у њима, и не заају, да је Бог са њима у правди и истини, и да би чуда стварали, да им је воља само јача и смелија. Не ћу порицати, да често и само друштво било хотимично било нехотице меће занријеке човјеку радину, али оно је прави човјек, који умије раскинути ограде запријека, похрвати се са неприликама и неуморно радити де успјеха. Тако се напредује, тако се долази до славе. А често се и у живогу обистињава, да се у истину они људи над многијем тостављају и повјеравају им се велика и висока звања, који су у малом вјерни били. Вјерност та значи радиност и заузимљивост за посао, који нам је повјерен. Управо живот је рад и снага, која се увијек развија, не мирује, него буја из дана у дан. То је тај развитак и напредовање, да данас морамо бити даље, него што јуче бијасмо. Не вриједи ништа полован и површан рад и васпитање. Друштво треба у сваком послу и звању савршених и спремних људи, који ће у својој струци моћи много добра учинити, разбистрити још нејасне појмове и друштво повести новој ери и развоју. А како ће то учинити трбушари, који своју струку сматрају као краву музару,