Источник

Бр. 3.

ИСТОЧНИК

Стр. 69

несугласице између оца и сина. Разумијемо да сваку истину можемо посматрати с разнијех страна, и да ни један племенити осјећај не треба да неразвијен остане, премда развиће једнога од њих може штетно постати. Без сумње је љубав прелијепо осјећање према свему човјечанству, али оно не треба да буде на штету љубави према свом роду; љубав према својој отаџбини несумњиво је прелијепа, али она због тога не мора омаловажавати љубав према човјечанству. Тешко ономе, чије срце за својим братом, нити за узајамним поштовањем људи не тежи ниги пружа помоћи људима. Два јевропска путника сретају се у другој части свијета. Претпоставимо да је један из Торина а други из Лондона. Оба су они Јевропејци, и тај је назив довољан, да се међу њима другарска веза образује. Ја бих још к овоме додао, да је плод родољубиве једнодушности а шљествено и похвалног надметања друг другу помагати. За људе који на примјер друг друга не разумију будући да говоре различнијем језицима, тешко је вјеровати да их може спојити љубав према отаџбини, а међутим то је тако, То су Швајцарци: једии из француског, једни из њемачког а једни из италијанског кантона. Општа политичка веза која их чува, замјењује им недостатак опћег језика • она их зближава и привољава да друг друга љубе, и да великодушним жртвама помажу добро отаџбине, премда нијесу један народ. Другојачије видимо у Италији и Г^ерманији. У свакој од ових држава нација се образовала од различних народности и под упливом разнијех закона; али сви они говоре, или у крајњем случају пишу једнијем језиком, поштују заједничке претке, и поносе се заједничком књижевношћу; у њих су наклоности сличне као и заједничка тежња к узајамној помоћи, дружби и поштовању; међу њима постоји симпатична друштвена веза. Љубав према отаџбини, односила се она на већи или мањи крај, свагда је једнако узвишена. Нема ни најмање стране, која не би имала сопствеиу славу, књажеве, који су мање више утврдили њену власт, споменике историјских догађаја, лијепо уређене градове, какве год очигледне и поштовања достојне црте у характеру своје народности; или људе, који су се прославили: политиком, науком или вјештином. Није ли то довољно, па да сваки осјећа особито поштовање према свом родном крају, своме граду или селу ?