Источник

Стр. 140

источник

Бр. 5.

Није доста надвлађивати ћуд: мора се даље ићи, до самога извора и промјенити скроз нарав. Душа се умилостиви, разњежи не само одузимањем ,,ас1с1 Дшс1-а", него и додавањем нечега — велике •љубави, новог духа, — духа Христова. Дух Христов, који прожима, разњежује, иречишћава, преображава, он једини може искоријенити што не ваља; учинити хемијску промјену: обновити и препородити унутрашњег човјека. Снага воље не мијења човјека, вријеме га не мијења — Христос мијења. За то „Ово да се мисли међу вама, што је у Христу Исусу". — Многи нема времена за то! Али помислимо да је то животно питање! „Ко увриједи једног од ових малих, који вјерује у ме, боље 5и му било да објеси воденички камен о врат и да се баци у море". Ту је јасан суд Христов: боље је не живити него не љубити. Крошосш и искреносш. У томе лежи велика тајна личног уплива. Ако мало дубље размислите, видјећете да особе, које имају уплива на вас, имају уједно и повјерења у вама. У атмосфери подозрења, сумње свак се снебива, устеже; а гдје је кротост и искреност свак је остворен, слободан. „Љубав не мисли о злу"; не узима у рачун мотива; сваки чин гледа само са свијетле стране; све најбоље удешава. Какво је то весело стање душе! —• Ако покушамо да упливишемо на друге видјећемо да успијех стоји у пропорцаји њиховог вјеровања у наше повјерење, јер вјеровати значи спасти се. — „Љубав се не радује неправди а радује се истини". Ко љуби људе, неће мање љубити истину. Он ће држати само до оног, што је у свари, што је фактично. Толико о анализи љубави. Сад до нас стоји да све то прилагодимо нашему карактеру. То је најважнији цијељ, коме треба да управимо наше кораке у животу — да научимо љубити. А живот је пун прилика за то. Свак ће их наћи хиљаду у једном дану, Свијет није игралиште; свијет је школа. Живот није распуст него настава. Вјечна нама лекција јест: како би могли што боље љубити? — Како човјек постане добар умјетник? Вјежбањем. А како постане добар човјек. Опет вјежбањем и ничим другим. Ако човјек не вјежба руку не може свирати; ако не вјежба душу, не може постићи јачину карактера, силу морала, нити љепоту духовног раста. »Љубав није ствар одушевљених побуда; то је богати, снажни, мужевни, силни, у најпотпунијем развитку, израз потпуног хришћанског карактера — Христове нарави. Конституција овог великог карактера може се подићи само на непрест ној практици. Шта је Христос радио у дрводјељиној радионици? Вјежбао се, практицирао. ГГремда савршен „учио се послушности, напредовао у премудрости и милости код Бога и код људи".