Источник

П 0 Т 0 ч гт п к

Стр. 177

»ко единоли> Д8с6« (Ефес. 2. 14—18.); и јодни и други сачињавају један дом, један стап, једну велику породицу Божију, коју оживљава један Дух Божји (2. 19—22). — Призив пезнабожаца у цркву Христову велика је тајна Христова, која није била прво у свој пуноћи позната, него ју је тек сад открио Дух свети апостолима и њиховим најближим сатрудницима — новозавјетним пророцима (3. 5.). Апостол се показује као слуга по благодати ове велике тајне (3. 7. и даље). Двије, прво са свим растављене половине човјечапства сад се састају у једном тијелу Христовом (2 15.); који су прво били далеко, сад су постали блиау крвљу Христовом (2. 13.); који су прво били далеко од завјета обећата сад су постали најтјешњи заједничари »мб^токлшл ш Хр'пт-6 1ие&с6« (2. 12. 3. 6.). Пита се за што св. Павле држи неопходпо пужним, да се задржава на потанком излагању »тајне Христове«, која му се казала по откривењу (3. 3) и чији је слуга он постао? У пређашње вријеме у томе су виђели полемичку цијел, готови су били да говоре о партајама, које су усколебале ефешку цркву, и да те партаје апостол хоће да измири. Но у посланици нема нигђе полемике, — барем чисте и праве! У пошљедње вријеме ркатолички учењак Корнели узимље, да је у Ефешкој цркви избила разлика међу хришћанима неофитима из незпабожаца и хришћанима из Јудеја; ови су оне презирали гледајући на њихов пређашњи живот у незнабоштву, пун свакојаких порока; томе су давали повода и сами неофити хришћани из незнабожаца, који су и кад су примили хришћапство упадали у старе незнабошке погрјешке. — Но прво ефешка црква, као и друге малоазијске цркве била је у главном незнабошко хришћанска и не може бити пи спомепа о томе да су хришћани из Јудеја презирали хришћане из незнабожаца, које је ваљало учвршћивати и указивати за њихова висока хришћанска права. Друго моралних поука апостолових није могуће схваћати у томе смислу, као да су биле изазване неким пороцима међу хришћанима, јер би онда слика живота ефешке цркве изагпла са свим јадна. Много је више истине да св. Павле говори о јединству Јудејаца и незнабожаца у цркви Христовој имајући пред очима пређашње опнте свога проновједничкога рада, гђе је разлика тих двају елемената често избијала, и наравно увијек могла избити и у будуће. Мисли апостолове имају позативпи а не полемички карактер, — карактер обичне опомене а не укора. У том обичају посланица Ефесцима потсјећа нас нас на посланицу Римљанима, гђе се исто тако позитивно излаже, да је јеванђеље сила Божија на спасење сваком вијерном — »ЈОдшкн ж( пргжд! и 6,мнн8« (1. 16.) и незнабошци као дивља уљика прицијепљепа на питому, не могу се узпосити над Јудејце, него треба да се сјете, да су и они ушли у нашљедство Божје по милости Божијој (11. 17. и даље). — Не треба у појави какве год лажне пауке, која је узнемиривала цркву, виђети најближега повода за писање послапице, него нам позитивно излаже најузвишеније назоре Богом надахнуте мисли апостола — сад сужња, гђе као да баца ретросиективни поглед на своју службу незнабошцима, која му је новјерена по откривењу. Као гпто се не може рећи, да су римски немоћкици с њиховим аскетизмом (14., и даље) дали новода послапици Римљанима, тако исто није право тврдити, да су какви сад пороци, који су опажени међу вијернима, какав год »вјетар науке«, и »кокл^тко кознж лш,!нТд« (Ефес 4. 14.) дали најближега повода, да је написана посланица, о којој говорнмо. Његово богословље од почетка до краја носи преимућствено позитивни, а никако посланички карактер. У такој особини посланице видимо доказ, да