Источник

Стр. 264

источник

Бр. 8. и 9.

13 да води контролу над манастирским фукционарима у опште, а особито економским, а гдје крај манастира не постоје манастирске црквене општине ту свршује оне послове, што их иначе у таким општинама црквене скупштине свршују. (§§ 133. и 140.) § И8. Предмети, који се тичу манастирске црквене и уз њу постојеће српске православне школе, то јест издржавања њихова и њиховијех прихода преко године у недјељне и празничне дане, а особито на велпке годишње народне^зборове, а тако исто и онијех фондова и заклада које су нарочито издржању цркве и школе намијењене, не спадају у дјелокруг сабора братства манастирског, већ у дјелокруг дотичне манастирске црквене скупштине, односно манастирског црквеног одбора и манастирских црквених тутора изузевши случај, да уз манастир нема манастирске црквене општине. (§ 140.) 6) Манастирско настојатељство. § Н9. Настојатељство манастирско састоји се: а) од манастирскога настојатеља игумана или архимандрита, односно његовог замјеника, као начеоника; б) од манастирскога иамјесника као његовог помоћника у свима а особито у економским пословима; в) од манастирског туторства изабраног манастирским црквено-општинским одбором, које туторство има савјетујући глас у свима пословима, који се односе на управу манастирског иметка ма које природе. § 120. Настојатељ манастирски — игуман или архимандрит — јесте законити представник и заступник манастира и манастирске црквене општине пред свима властима — духовним и свјетовним — рачунајучи амо и судске, и према свима другим корпорацијама. Он руководи све послове манастирске и пази, да сви органи свршују дужности своје. Као таком припада му право, издавати све потребите налоге и упуства, даље припада му сва црквена дисциплинарна власт над братством и другим манастирским особљем, али и одговорност за ред и мир и чистоћу у манастиру, а тако исто и за добру управу с манастирским имањем и свима приходима његовим, Особите дужности његове јесу: 1. да строго испуњава монашка правила и да пази, да их и други монаси строго извршују, сам пак ваља да буде у сваком погледу жив примјер побожног монашког живота; 2. да љуби благочиније црквено и да се не уклања редовитом похађању цркве, а тако исто да пази, да и друго манастирско особље у цркву на богослужење редовно долази и да у вријеме молитве, колико је могуће, другим послом не буде забављено. 3. нарочито да настоји, да се завјетне литургије и парастоси по иропису служе;