Источник

Бр. 11. и 12.

ИСТОЧНИК

Стр. 371

По даљим §§ 186. 188. 189. цијепају митрополити ових 16 односно 14чланова прво на неке пленарне и обичне сједнице, а послије ове последње опет цијепају на групе, одсјеке од 6 чланова који наизмјенце одржавају сједнице, и за суђење и ријешавање довољно Је да од ове шесторице буде присутно 3 члана. На овакав склоп, начин избора и наплате и вјечито трајање мандата изабраних чланова и оваки начин ријешавања нису представници свештенства и народа могли пристати из ових разлога: 1. Што цијепање на обичне и пленарне сједнице и на одсјеке, који наизмјенце суде и рјешавају у сједницама искључује сваку могућност једноставног суђења и дају прилике, да у истој ствари разни одсјеци разно пресуђују 2. што то цијепање на одсјеке отежава рад, пошто се једнако свака ствар од почетка мора расправљати, колико год пута дође пред сједницу, јер у ове долазе увијек нови чланови који у пређашњој нијесу били, те је ово посве и непрактично. 3. што тако цијепање на одсјеке даје прилике митрополиту да исти самовласно саставља, те се у истима неби по правди и закону, већ по личном расположењу и страним утицајима судило. 4. Што у опреци стоји са самим појмом о суду, његовој сталности и суђењу по правичности, када се осгавља случајности, да у једној ствари пресуђују 3 или 4, или 5, или 6 чланова; 5. Што се постављање редоввих и ночасних чланова оставља неком при видном избору епархијског свештенства које је у томе толико скучено — тројном кандидацијом и оним без контролним начином прегледања и гласаница и накнадном потврдом земаљске власти, да ни један члан неби у исти суд дошао слободном вољом свештенства. 6. што се независност, сталност, правичност и чистина православног духовног судства не може очекивати, од тако ностављених чланова. 7. Најзад нису могли ни смјели пристати претставници народа и свештенства на предлоге митрополита у погледу овог црквеног и духовног суда, што се по православље корисно и беспристрано суђење и ријешавање не може очекивати од суда чије пајглавније (редовне) чланове (који ће у највише случајева сачињавати већину у сједницама) плаћа и потврђује неправославпа земаљска власт. Колико је неоправдан, неоснован и сувишан предлог митрополита у том погледу да неправославна земаљска влада плаћа и потврђује редовне чланове епархијског црквеног суда, види се најбоље по томе што митрополити ни сами нису предлагали да се чланови великог призивног црквеног суда од земаљске власти потврђују, те се тако показује велика недосљедност њихова предлога и излигпност и непотребност потврде за мањи суд, кад то код већег није потребно. Но из овога се види да су митрополити само зато иали у ову недосљедност и остали при чиновничком плаћању и потврђивању чланова епархијског духовног суда -- каквог иначе и нема код других помјесних православннх цркава (које су у иновјерним земљама) (н. пр. сибињска и карловачка митрополија) само зато, да би одржали на својим мјестима досадашње од неправославне владе плаћене и потврђиване чланове црквеног суда — против чијег дјелања је, због многог горког искуства и њихова самовољна рада и свештенство и народ многобројне жалбе подизао — те да се тиме утврди садашњи систем црквеног судства, који је много квара донио у вјерско-просвјетном животу.