Источник

Бр. 11. и 12.

И С Т 0 Ч Н И К

Стр. 383

потчињених лица имало пов >да проклињати свој положај, него да би га трпјело без гунђања, видећи да богати не презиру сиромаишога, него да се напротив свим могућим срествима старају, да му судбину оплак)ју. Буди милосрдан према сиромасима, јер ћеш због тога придобити њихоку одаиост ; подај новаца и заштите гдје можеш, — подај сакјет у сличним случајевима, а свагда добро онхођење и лијепи примјер. Још боље старај се, кад опазиш чије било непризнате заслуге, да их на видик нзнесеш; ако ли то не можеш учиеити, онда бар у крајњој мјери постарај се, да им ти могуће признање одаш. Ко се стиди уважавати поштеног али у несрећу палог човјека, подао је и малодушан. Малодушност овакве врсте сријета се одвећ чесчо, али ти будиувиђаван, да никад не подлегнеш таквој зарази. Кад човјек пане у несрећу, већи дио људи мисли, да је он сам крив свеј"ј несрећи, и да им његове недаће дају право презирати га и р^аво се с њим понашати. Кад, ради свог оправдања и рад' још вишег понижења несрећног, његови непријатељи прибјегну клеветан.у, тој клевети. макар она била. сушта лаж, већим се дијелом вјерује, и шта више распрострањава се са осорљивом равнодушношћу, а на жалост врло је мало онијех, који не слушају, и који се старају да је побију. Као што изгледа, срећа је узрок врло великом броју да о другима р^аво мисле. Гнушај се ове рђаве навике. Кад на ма кога жалбу чујеш никад не пропусти прилику да и његово оправдање чујеш. Ако ти не испане прилика да чујеш његово оправдање, онда буди бар толико великодушан, да га за могуће претпоставиш. Само тада човјека рачунај за крива, кад му је гријех савршено очигледан, али никад не заборави, да се на човјека чесго из просте мржње баца незаслужен гријех. Ако хоћеш да правичан будеш, никад и никога немој мрзити: мржња свагда преврће правичност и фарисејско лицемјерје. Кад год ко падне у несрећу, био он твој непријатељ или погријешио твојој отаџбини, ипак би с твоје стране било недостојно, да се дивљачки радујеш његовој несрећи; у случају потребе суди о неправди коју је учинио, али не тако строго, као у данима његове среће, да је не би пре}'величао, и да не би из вида изгубио и добре особине, к< је је тај човјек могао имати. Сажаљење биједнијех и преступника свагда је племеннто. Закон, који осуђује преступника, врши дјело правде, ала човјек никад нема права, да се патњама другог човјека радује, и да његов пресгуп преувеличава.