Источник

Отр. 34

И С Т 0 ч н и к

сам скелет без меса и крви. Овај схоластицизам у већој мјери јавља се као пошљедица помањкања унутрашње идеје — основног недостатка вјерске настаке. Основни принцип има да веже науку вјере са животом, а то се иајбоље може иостићи идејом о царству Божјем , која најзгодније пристаје да буде религиозно-педагошком системом. Основне појаве религиозности човјечјег духа: вјера, љубав, молитва органички уједињене том идејом у лицу Господа Исуса Христа, коме подржавање освећено благодаћу и јест пут у царство Божје. Сјећамо се како је један од наших учених богослова врло добро нримјетио, да се код нас „избор и распоред градива у наставној основи за наставу у вјери обично одржава традиционално", да се „не узима обзир да ли таково градиво одговара начелима психолошке педагогике и да ли ће се према томе, унаприједити или бацити у натраг главни циљ васпитне наставе". Већ Доситије, наш умни педагог, рече у своје вријеме. да није мудро „вазда при старинском остати. Зашто је друго — каже он — Бог и дао човјеку разум, расуђивање и слободну вољу, него да може расудити, распознати и изабрати овго, што је боље?" Држимо, да је сасвим умјесно ако устврдимо, да има једна врста религиозног напретка, а та је у усавршавању себе самога и светој дужности да и ближњега свога усавршавамо, да напредује у сазнавању, да му душа буде с Богом у непосреднијем, слободнијем и плодоноснијем саобраћају. Полазећи са те основне и врло важне тачке држимо, да би у првом реду требало иодврКи ревизи/п наставно градиво и одредити ирецизмо састав елементарног знања у вјери. При том пак, да не заборавимо да је у начелу сваке школске наставе, па и катихетске, да одговара природном току дјетињег развијања. Она треба ла буде дјетету примјерена, да одговара његовој моћи схватања и његовим способностима. Хришћанска педагогика тражи да се човјек већ од ране младости, у првом реду, васиитава и спрема за духовни вјечити живот и сједињење с Богом, а за тим и за овај земаљски живот. Живот у вјечности и за гробом крајња је мета, пошљедњи получени дијел човјечјег позива. „Бог је алфа и омега, почетак и свршетак свега" (Апок, 1, 8.)! Овај земаљски, краткотрајни и пролазни жавот није друго, него пут, којим човјек корача спремајући се за вјечност. Одатле поникоше и извјесне, на науци Христовој основане, дужности, с којима се човјек као члан свјетског друштва срета у овом животу и које треба најтачније испуњавати, да се тако постигне одређена мета. Како су значајне ријечи апостолске: г 1Пто је истинито и поштено и праведно и чисто и ако има још која добродјетељ и врлина, о томе мислите!"