Источник

Бр. 12. и 13.

ИСТОЧНИК

Стр. 323

Који нема појма о сликарској вјештини, тај никад неће запазити љепота, што их пружају природпи положаји. Који презире лиричку умјетност, тај никад неће разумјети тајанствених тонова и ријечи, што но их шапће природа, а који не штудира дјела пјесника и књижевника, тај неће разумјети тајне живота, неће осјетити туђе жалости и радости и проћи ће камена срца поред најтрагичнијих догађаја у животу. Наш народ је казао: »Ко пјева, зла не мисли« и ми смијемо тврдити, да они њуди, који не разумију не цијене умјетности, да то нису добри људи 1 ). Из овога се, мислимо, види, да је потребно поред осталих наука банљење умјетностима и који то може, а пропусти, тај лишава себе великог блага. Нарочито свећеничкн кандидати треба да се њима баве, јер они морају да имају при руци све, што утјече на срце људско. . Стари хришћани увидјели су врло добро моћ умјетности, те је у хришћанском богослужењу заступљена и музика и пјеснишгво и сликарство и архитектура, а оно нјто су они установили, ми треба да усавршавамо, јер иначе та драгоцјена васпитна средства губе своју моћ 2 ). Коме је ово још мало, нека прочита красну књигу Пајо-а »0 образовању воље«, па ће видјети, колику важност полаже Пајо на хришћанско богослужење баш због утјецаја на срце човјечије. Од умјетности утјече на срце људско највише музика, а затим пјесништво, сликарство, архитектура и т. д. Није свака умјетност добра. Да би просудили вриједност умјетности дјела морамо имати неки критеријум, према коме ћемо пресуђивати. Тај критеријум јест хришћанска наука. Ми не можемо овдје ништа боље учинити, него да наведемо Толстојеве мИели о умјетности. По Толстоју биљег умјегности је тај, што она саопштава осјећање једнога човјека другоме и ствара заједницу живота међу људима. Као што, захваљујући способности човјековој, да ријечима изрази своје мисли, сваки човјек може све оно дознати, што је цијело човјечанство у области мисли проузроковало, тако исто, захваљујући способности човјековој, да преко умјетности буде инфициран осјећањима других, сваки је човјек у стању, да у области осјећања све оно доживи, што је цијело човјечанство прије њега доживјело. Без оне прве способности, људи би остали животиње и идијоти, јер не би у области мисли могли учинити ни корака у напријед, тако исто без ове друге способности они би били тако исто дивљаци, били би раскомадани и непријатељи један према другоме расположепи, и зато је умјетност једна важна и преважна ствар, важна исто тако као и радња ријечи. Говори даље, која је умјетност права, те каже, да религиозна умјетност и народна умјетност — једна, која изражава осјећања, која потјечу из свијести наше, да смо дјеца Божја и из љубави према ближњему, и друга, која изражава свакидашња, општа осјећања — једине су врсге умјетности, које се у наше доба могу сматрати за праву умјетност. Завршује, како умјетност мора бити у стању, да изазове страхопопгговање спрам достојанства другог човјека, спрам живота сваке животиње, да прикаже Познато је на пр да велики злочинци не могу да трпе пјеоме, која их доводи у велико раздражење. ") Ми као да мало увиђамо важност богоолужања, јер мало гдје да ое оно ваљано врши.