Источник

Стр. 350

источник

Вр. 14. и 15.

О изговору некојих ријечи у црквено-словенским књигама. Сви православни Словени служе се у цркви при богослужењу једним језиком, који се зове обично црквено-словенским. Управо требало би га звати руско-словенским. За што ? Св. браћа словенски апостоли и учитељи Ћирило и Методије, узели су један словенски дијалекат и направили га литерарним црквеним језиком Словена. Тај се језик зове обично старим црквенословенским језиком (аНкЈгсћепзТауЈасћ). Најстарије словенске књиге настале су у овоме језику и шириле су се међу словенским племенима, јер је то изискивала црквена потреба. Овај језик није био, као што се мислило а и данас се мисли у мање обавјештеним круговима, отац данашњега црквено-слов. језика; већ је био, можда, старији брат другим словенским дијалектима 1 ). Књиге писане овим језиком шириле су се код свију Словена, код којих и докле је био код њих у снази источни црквени обред. Добивене књиге преписивали су писари и тако покривали потребе црквене. Но убрзо упознаше поједини преписивачи и разлике између свога говора и језика, којим су те књиге (урнеци) биле писане, па почеше, с почетка нехоте и мање, а кашње све више да уносе у језик црквених књига из живога говора. Ово се догађало код Руса, Бугара, Срба источнога а кашње и западнога обреда, 2 ) па и Чеха [,,1Сијевски и прашки фрагменти"]. Тако насташе у брзо редакције црквене словенштине, назване по имену онога племена, гдје су настале. У Срба је владала особито од доба св. Саве па до у XVI. вијеку само српска редакција. Књиге ове редакције познате су под именом СрбуљЗ,, и одржале су се у неким крајевима до у XIX. вијеку. Можда има у турској царевини у којем забаченом куту и данас, гдје се у цркви руско-словенске и србуљске књиге употребљавају. Од краја XVI. вијека па овамо, када су Срби, нешто својом кривицом а и незнањем а више туђом, били предметом особитоГа турскога прогоњења, страдале су тад цркве и манастири па и штампарије, многи су вриједни преписивачи црквених књига замијенили овај пролаани свијет оним бољим и ако су бар по још коју годиницу ради били да овдје проживе. Просвјета је морала стукнути врло јако, Ја мислим, да ће бити најзгодније тако назвати говор појединпх племена у IX. и X. стољећу, јер равлике у то доба нијесу биле велике, да би се могло говорити о посебним словенским језицима, као што је то данас. Иначе се не би могле ширити књиге овога јевика међу све Словене. 2 ) Овдје равумијем Хрвате, који су с почетка до прве половине XI. вијека били са Србима припадници источнога обреда (ЈЗг. 8ипшп : РоУЈввЈ; кпј1и. ћгу. 1 агр. ра^. 46.).