Источник

Бр. 11. и 12.

ИСТОЧНИК

Стр. 181

су у тој мањини иознавалаца, није било тешко срца освојити, јер су већ и од нрије уз Вас била; али је изванредно и дивно, да сте Ви на јуриш све освојили и придобили, а придобили сте само љубављу и могу смјело рећи: да ћете Ви, гредећи путем љубави, вазда наћи спремно и готово подручно Вам свештенство. да Вас својим радом помогне, а својом оданошћу оснажи на том путу љубави у сваком Вашем потхвату, који се буде, руковођен љубављу, клонио напретку свете нам цркве нравославне и интересима српског народа и његова свештенства у овој епархији. Нек не буде ни најмање нескромно еи зазорно, гато ћу сад на првом сусрету и поздраву са Вашим Високопреосвештенством као дијецезаном и старјешином напшм особито нагласити позитивну истину: да је архијереј у свем своме раду, било на црквеном, било на народном пољу рада, без свештенства готово онемогућен, и да на потпору и сурадњу свештенства смије рачунати и у свако доба и прилици одзива и потпоре наћи у свештенству може само онај архијереј, који је истински предан и одан православној светој вјери и цркви и народу српском. И пошто је свештенство увјерења, да је у Вагаем Високопреосвегатенству, милошћу божјом стекло таквог архипастира и старјешину, чије ће мисли, срце и жеље душе бити једино и искључиво посвећене св. цркви и народу, то Вам и свештенство у овом свечаном чину и часу задаје своју часну ријеч, да ће се вазда, с пуним повјерењем и готовошћу одазвати Вашем архипастирском гласу, и свом дугаом и срцем и умом притећи и потпомоћи сваку Вашу племениту намјеру, тежњу и похват, који се буде клонио интересима св. вјере, цркве и народа срнскога! Да би пак свештенство, по својев позиву могло што интензивније развијатн свој рад и што успјеганије постизавати циљ у сазиђавању цркве Хрисгове, неминовна је потреба, да се и свегатенству са уређењем и побољшањем његова несувремена и неприлична материјалнога стања на сустет изађе. Под оваковим околностима, у којима се данашње наше српско-православно свештенство са својим породицама налази — не може се очекивати. а још мање захтијевати, да се свештенство свом душом и бићем својим посвети искључиво служби цркве и народа. Од њега, као људи, много је тражити и очекивати еванђелску и идеалну преданост к позиву своме, јер свештеници, као људи фамилијарни, стоје под теретом бриге и старања о породици својој, а позната је истина, да празна чагаа молитве не дава и да човјек, па ма и свештеник био у борби за опстанак и наиредак своје породице и под теретом родитељских брига: не може се својем позиву свом дугаом, срцем и умом својим посветити. А да то и учинити може, треба да се несређено материјално стање свештенства среди и уреди у чему треба и да држава у помоћ иритече већ и са тог разлога, гато православно свештенство као родитељи дају чланове и цркви и народу и држави, Осим материјалног стања, још је неопходнија потреба, да се и свештенство организује и удружи. Вндимо у људском другатву на све стране и у свима слојевима и редовима људства у земљама, гдје је просвјете и тежње прогресу, да се појединци једног звања и нозива у цјелину удружују, а знамо, да је заједница правјековна и патријахална установа српекога народа, који је најбоље окарактерисао потребу и оправданост удруживања пословицама својим: самца ни у гори није, и прут је у снопу јачи. Па кад је то социјална потреба, и када то и радници и тежаци чине и удружују се, зар да једина изнимка у том буде срп.-православно свегатенство у овим земљама? Покрет се за удружење зачео и поникао из и у све-