Источник

Стр. 238

ИСТОЧНИК

Бр. 15.

вотним, климатичким и т. д., као што се је мијењао и у прошлости; исто је тако појмљиво, да ти облици у истинитој религији морају добити карактер неке ; могуће за њих духовности, морају се т-ако рећи одухотвориши Но при свем том, сами облици — молитва и жртва, у савезу с ма каквии дјелима очишћења, морају бити назочни и у религији будућега човјечанства. По садржа.ју свом молитва и жртва — облици култа истините религије, морају се исто тако и мијењати, и остати с пређашњим, историчким карактером. Ми смо имали прилику увјерити се, да је човјештво својим култом свуда изра жавало вјеру у Бога личнога; с личним Божаством, којега је. представљало човјечанство сродним себи, блиским, добрим, милостивим, разумним, морално савршеним, свемогућим и блаженим, тежило је оно увијек да буде у добром но себе савезу, од тога савеза очекивало је оно како помоћи у животу, тако и потпору у моралном савршенству; средство за тај савез видјело је оно у молитви, жртви и неким обредима који очишћавају. Тај основни садржај свију култова древности бјеше, као што је речено, пошљедицом или резултатом неискорењиве религијозне потребе, вјечне у човјечјем род^. Религија будућега човјечанства, ако хоће и има своју цијељ да задовољи религијозну потребу, законите и непромјењљиве религијозне тежње, мора сачувати баш тај садржај у његовим елементима, који се не могу одстранити. Према томе, правом религијом у будућим вијековима и покољенима просвијећеног човјечанства биће само о.на, која ће се појавитн с једне стране, као даљи развитак, продужење древних религија, с друге — која ће испунити њихове недостатке својим савршенством, достојанством и остварењем њихових нада. Истинита религија, дакле, будућности, мора исто тако изражавати вјеру људи неизоставно у лично Божаство, неограничено и најсавршеније у свима одношајима (апсолутно) и на тој вјери оснивати се, утврђавати се. Затим, главним имплусом њезиним, као живог психичког процеса човјекова, мора бити, као и у древности, искрена и свјесна — дјелотворна тежња религијознога еубјекта к стварному јединстиву с Божаством ради многих религијозно-моралних упита своје личности. Религија будућа мора одговарати тој сталној тежњи човјечанства, ићи насупрот тима упитима његовим; осим тога: за разлику од древних религија, она је дужна дати праву, схаалну задовољшгаину свима могућим упитима моралнорелигијозној личности човјечјој. За ту цијељ мора она потцуно владати са свима одговарајућим јој ередсшвима. Незнабоштво и јудејство истакло је као такова средства обредне облике — молитву, жртву и дјела која очишћавају; али њихова средства нијесу достигла главне своје цијељи — уништили гријеха људских, нијесу давали људима стварнога искупљења и измирења с истинитим Богом; нијесу их уводили у тјешње реално опћење с Њим. Запрека томе била је у самом човјеку. Гријеси његови, морална нечистоћа створила је моралну провалију између њега и Бога. Истинита религија мора имати такова средства, која би могла уништити ту провалију, преграду. А уништити, разрушити преграду значи уништити, убити гријех, који живи у природи палога човјека и чини га неспособним за ближе опћење с Богом. А убити ће је: треба цијелога човјека препородити духовно, наново сшвојлпаи, поново га васпитати по духу , одстранивши све што је грјешно и обновивши све најбоље његове дужности и тежње. Појмљиво је, тако тајанствено и велико дјело било је могуће само послије искупљења Богочовјеком Христом гријеха свега човјечанства на крсном дрвету. Истинита будућа религија мора само одговарајућим путем примјенити то, што је свршио Искунитељ,