Источник

Бр. 20.

ИСТОЧНИК

Стр. 305

Извјестије учителноје т. ј. поучно изложење у ком се укратко излаже, како треба сзештеник и ђзнои да слумзње у светој цркви свршавају, и да се спремају за свештенодејство, особито пак за божанствену литургију, и какви се опасни и тешки случајеви у часу догађају, и како ваља у томе поступати. (Наставак.) А међутим се сви недостаци искорјенити могу топлом молитвом, кајењем, жаљењем и срдачном скрушеношћу и пред служењем и за вријеме самога служења. Понајприје се дакле свештеник у оваквом нриправљању за божанствено богослужење мора чувати од горепоменутих сметња и запрека. Друго, мора се он искрено кајати због гријеха, па ма они били и оиростиви , т. ј. свакидашњи — мали и незнатни. А уз то, ако га и у малом чему пече савјест, треба да се исловједи, духовном оцу свом и од њега добије опроштај. У кратко рећи: да се стара, да му буде савјест сасвим чиста од гријеха. А срце своје да очисти од сваке чулне љубави и од жеља и уживања тјелесних, које су !зожјој љубави противне, и своја чула разумним неким затомњивањем, но не забрањеним срествима да обуздава. Треће да има благу вољу, да послужи Господу у побожности п праведноети у све дане живота свога. и да ову своју вољу за све вријеме и добрим дјелима засвједочи. Четврто, да глад и жеђ ка божанственом тијелу и крви овој у души и срцу свом снажно двојаким размишљањем побуђује Прво, величанством пребожанствене ове тајне: јер стварно у њој Цар и Створитељ свега видљивога и невидљивога, Христос — Бог и Човјек, и невидљиво под видљивим сликама хљеба и вина за јело вијериима предлежи, и истински се даје и служи на корист и на добро. Јер достојно служећи и причешћујући се божанственим тајнама добија не само опроштај гријехова, него се удостојава и освећења и ванредне благодати: сједињава се са Христом, који је неисцрпни извор освећења и благодати. Друго, недостатком и тражењем свога сиромаштва: јер ће сваки, који овој ризници прибјегава, заиста обиље богаства божанствених дарова примити, и оскудицу у духовном свом сиромаштву обилаго попунити. Уз ово, да несумњивом вјером приступа причешћу пречистих и животворних тајана тијела и крви Христове ради питања своје душе. А такву је вољу и вјеру д/жан имати не само свештеник и ђакон, него и сваки вијерни, који је рад да се достојно причести. Свештеник и ђакон, који хоће да литургшпе, дужан је нарочито још и на ово пазити, да у приношењу свом у славу Бога, који се слави у светој Тројици, и у част евију светих, што се у небеском рају радују, за корист и опроштај гријехова својих и свију вијерних чеда Божјих, која се налазе на земљи, и која су у правој вјери побожио умрла, а нарочито за све живе и умрле, који су његовим молитвама препоручени, и за срећу свете саборне и апостолоке источне цркве, божанствену литургију по уставу Гоеподњу, и по обичају свете источне