Календар Просвета. [За год.] 1928

37

Већ из првих Толстојевих приповедака, Детињство, Дечаштво и Младост видимо како је његово реагирање на све податке живота и околине већ у најнежнијој младости управо абнормално дубоко. Осетљивост му је толика, већ у тим годинама, те просечан нормалан тип изгледа према томе да је слоновске коже; духовна епидерма танка и претанка, сензибилност још тања. =

Повређена скепса његове душе све је попут страховите киселине растварала. У посматрању, анализи, критици и иронији све би до костура разголитила. И тај се процес неумољиво и свирепо настављао кроз читав дуги живот ; све приповести и романи приказују тај разорни ток у његовој души. Јер сви су ти романи у ствари његове аутобиографије ; Толстој је највећи, најсавеснији и најпотпунији аутобиограф што га је икада свет дао.

Већ прва околина, у детињству, остала му у сећању, као претворна, лажна и покварена. Читаво то руско племићко и грађанско друштво изгледало му је као скуп лажова, кукавица и хвалисаваца. У глуми блистави, у стварности бљутави. Регове радиоактивне очи духовне све су прогледавале; и чим су дубље продирале,тим су више откривале гадост или празнину.

Али живот је вукао Толстоја собом. Учио је и радио много, био као официр на Кавказу и на Криму, упознавао људе свих слојева и типова, у најбаналнијим и најстраховитијим ситуацијама живота.

Једно опажање наткрилило је ипак све остало. На бојиштима видео је дивно чудо: како лако и смирено умире тај прости руски човек, тај презрени мужик !

И ту је запео. Гиздаво и бучно официрско јунаштво учинило му се као плитка глума према тихом, истинском херојству простог мужика. Како је празан и јадан уживачки егоизам и кукавно хвастање цивилизираног човека и господина према дубокој вери обичног војника.

Вера! Ту мора да се крије оно нешто што смо ми сви изгубили. И отада Толстој није имао мира, он је тражио веру. Окренуо се читавим лицем том припростом човеку, да увреба тајну његове душе и његовог спасења. Запад и његова читава култура учинише му се као прави душевни пакао ; Оријент је непресушно врело религиозности. Зато се »велики писац руске земље« одрекао одједном и своје уметности и своје раније педагошко-реформаторске делатности; сад он проучава Лаотсе-а и Будху, Христа и црквене оце. Почео је да учи и хебрејски, само да би заграбио што дубље у само врело.

Приповетка »Луцерн« показује нам ону оштру границу у Толстојевој души, кад је он заувек раскрстио са Западом и његовим Духом. Ту је описао случај како западни човек није више способан за лично осећање и љубав према ближњем. Западњачки интелектуализам ладан је и егоистичан. Културни нихилизам преводио је све више Толстоја у мрачни мистицизам. Најзад помрачила му се и сама моћ опажања. И држава