Калуђер и хајдук : приповетка о последњим данима Србије у XV веку

1805-1915

Читаоцима се на овим листовима пружа приповетка коју није писао приповедач од посла. Писцу је жеља била да читаоцима пружи опис живота српског народа у средњем веку у што свестранијем облику. И облик приповетке учинио му се за тај посао најподеснији. Тим путем се овде у облику приповетке износи дело студије, јер и за неке обичне сцене, које се показују једнаке с данашњим народним животом, писац има разлога да мисли да су такве исте могле бити и у средњем веку. У истини има пуно ствари које су се и онда чиниле као што се чине данас, или које су и онда изгледале као што изгледају данас. Прекида међу вековима нема; они се преливају лагањим, поступним променама један у други каом све остало у органичком свету. Писац се нада да неће бити тешко разумети зашто је нашао за потребно да се маши форме белетристичке. Он је уверен да је та форма најподеснија за показсни задатак. Ако њему није пошло за руком да истом рукује као што би требало, крив је он сам, а није форма. Писац ће бити задовољан, ако само буде показао пут и отворио вољу другима, да живот прошлости, увек занимљив, представљају сувременицима у облику приповетке, којим се и модерни живот представља. Писац, наравно, не мисли да су добри романи и приповетке измишљене ствари, него да су дело студије, цртали они садашњост или прошлост.

Година 1865. метнута је поред 1913. зато што је 1965. иста мисао шетње и сасвим почетнички обрађена у приповетци „Калуђер“, која је 1865. штампана у „Вили“ у Београду.

11. августа 1913.

Вад Мешћајт.