Калуђер и хајдук : приповетка о последњим данима Србије у XV веку
0
зара и кућом Вука Бранковића. И једна и друга фамилија помишљала је да помоћу Турака уништи ону другу. Отуда су и басне о Вуковој издаји на Косову. То се смирило измирењем, али после двадесет и пет
година. Доста касно! Данас не могу заједно деспот
Ђурађ и Сибињанин Јанко. Али, верујте ми, децо, кривица је до Сибињанина, и ако је јунак велики. Ми Срби не можемо прићи на страну Сибињанинову. Деспот је бранио интересе Србије и интересе право-_
" славне вере, радећи онако како је радио. Деспот дру-
гојачије није могао ! — Па шта је одбранио, ако ће сутра турска војска
пролазити кроз Србију да нападне угарски Београд > рећи ће опет Драгош. — Зар може Србија добро
проћи и нешто добити када би сутра Турци узели Београд од Маџара»
— Несрећа, синко, није ју томе. Несрећа је што су хришћани ипак несложни, неспремни. неорганизовани. У свима досадашњим ратовима посведочило се да су Турци увек и редовно јачи, јер су сви под једном
" вољом и у сваком тренутку знају шта хоће. Тога ради
ради Србија, прва на ударцу, спала је на бедну улогу
· да се држи победиоца, еда би нашла у њега благо трп-
љење и милост. — Али то, оче, није достојно српскога народа, пред којим је пре сто година раније био цар Стефан. — Да, да! Цар Стефан и јесте узрок што су Срби
| овако пали. Машао се ва оно што није било његово. · Божја казна постигла је за то Србе.
— Срби морају држати своје достојанство међу народима. Ако то не могу, њихова је дужност да
падну храбро, као под кнезом Лазаром на Косову и да
обележе траг свој. Ко славно пропадне, васкрсава
· на ново !
— То је истина, синко, али је све у Божјој руци. Ја вам говорим истину, да је чујете и да је знате. Је-