Калуђер и хајдук : приповетка о последњим данима Србије у XV веку
5 51
— Нисам те одавно видео, Стаменија, рече Којадин. У нашу цркву више не долазиш. Жао ми је!
— Не треба да ти је жао. Ти знаш, ми идемо у мавастир у Белу Цркву, а сад, кад сам на служби код царице, у цркви сам Богородичиној. Ти знаш колико је парица богомољна.
— Знам, знам, Стаменија! Али бих ја опет рекао да ме ти избегаваш. До скора ниси тако радила.
=— Боже мој! Зар си заборавио да нисмо више деца. А ти си син великога властелина. Кад не бих избегавала твоју дружбу, могло би изгледати да ти се намећем. Твоја је тетка рекла некоме, како ја не треба ни да помислим на удају у Гвозденовића кућу, како сам сирота и од малена рода.
Стаменија се засмеја уз тај говор.
— 3; Бога, за Бога, како можеш тако што вероватиг |
— Пајдоста је што се прича. Друго си ти, а друго су твоји редитељи.
— Хвала ти на том разликовању.
— Али накрај краја, ти знаш да морамо слушати своје родитеље и у овим стварима. Ми морамо показати пример|добре деце.
— Знам знам, али упамти да опет зато ја нисам вољан да се |женим преко воље своје. Не заборави, Стаменија, 50 |
— Ја сам опет тврдо наумила да се не удајем. Од како сам уз царицу Мару; од како сваки дан слушам читање Свклог Писуа и од како сваки дан пробавим уз нашу богољубиву царицу по пола дана у цркви, све више помишљам и сама да се поведем за царицом и да уђем у манастир. О, веруј ми, то би био блажен ЖИВОТ. |
— Тако је, али ко зна шта је наша судбина и шта је воља Божија" Смемо ли о томе пре времена помишљатиг Смемб ли вређати милост Божију»
У који мах је Којадин Гвозденовић ово говорио,
Калуђер и хајдук | '
| ћ