Калуђер и хајдук : приповетка о последњим данима Србије у XV веку
и иманом ти сона
125
незнаној сладости, која га нехотице обузе од сестрине милости, корачаше с њоме до одморника.
Он беше виши од ње, па је погледаше погледима братинске милости.
— Боже мој, узвикне он, дошавши до одморника, кад си брже толико цвећа набрала. Па гле, како је красно у ките повезано! Коме ли је која намењена:
Он седе и наслони се на јастуке уза зид, а она му задеваше цвеће за копоран и за појаси у бе леној шали замршиваше му косу ружицама и пвевем.
— Миљо, мируј! Хоћеш, зар, да се јутрос димо 2 Хо, хо! И он, вичући тако, одмршавашче косу и скидаше с ње листиће и цвеће. — Ја не шта (је теби јутрос! Што си, тако наједанпут, сташна 2
— Мило ми је да те дирам; хоћу да те задиркујем.
— Зашто тог
— Зато што се ти одмах срдиш.
— Боже мој, велика си већ девојка, а још се детињиш као да ти је пет година.
Миља поцрвене од тог лаганог прекора.
— Којо, Којо! Зар тако моја милост» Та знаш ли да те волим, велим више но оца и мајку. Душу бих за те дала. |
„Њен се глас беше променио. Као да је лаган братски прекор дубље дарнуо и тајнију жицу њенога срца покренуо него што се могло споља опазити.
— Па хајде причај ми што о лову. Како су вас дочекали у Точанима 2 Је ли вас дочекала Плетикосићка или ко други Јеси ли видео Стаменију г
— Стаменију сам видео. Она је дочекала и исвратила госте.
— Па како, како Да се није збунила > Је ли свак био послужен» Јесу ли сви гости били задовољни
— Како не би били задовољни ! Веруј, Миљо, Плетикосићи нису богати ни из далека као ми, али је њихова услужљивост врло велика. Стаменија је јуче кас
О 2 2
с“
ОШ о а 66
2 о ::
65
'
(5 о Е5
ко) ЈЕ (УН ех је
Фо= !
1
4